Шта је одлазак на море са двоје мале деце, до изазов? Константно захтева добру логистику, организацију, расположење и живце. Некоме вожња прија, некоме много тога смета, неко би да поделимо пут напола тако што ћемо преноћити на Златибору или Тари, неко је нестрпљив да стигне… али у једном се сви слажемо: волимо путовања са богатим садржајем, комбиновање мора, планина, историје, културе, и добру динамику.

Из тог разлога смо већ две године летовали у Бару, граду који заслужује да о њему сазнамо много више него што нам говори поглед кроз прозор хотела на самој плажи (иако ни ефекат погледа на море не треба занемарити).

О мору самом не морам да пишем: камените и стеновите плаже, прозирна вода, а и богат подводни живот, нарочито је интересантан љубитељима роњења. Купање у мору је посебан моменат стапања са природом у једној другачијој дивљини од оне на коју смо навикли. Људи га са разлогом воле, јер осим што је пријатно и забавно свим узрастима, обнавља и одмара читаво наше биће.

БАР ИМА СТАРИ ГРАД

Један од ретких приморских старих градова који није смештен на обал мора, већ у подножје планине (Румије). Неприступачан са три стране, Стари град Бар градили су и вековима насељавали разни народи: од праисторијских племена, преко Римљана, Грка, Срба, до Млетака и Турака… Свако је оставио свој траг у стварању, животу или разарању, а мирис те необичне мешавине и данас се осећа: као домаћи оријент, као далеки Латини са примесом смиља и ловора, као Венеција у комбинацији са барским маслинама…

*Кад споменух маслину, не треба пропустити податак да у Бару постоји најстарија маслина, на Мировици, под којом су се, по предању, мирили завађени током дугих година њеног живота (а веле да је старија од 2200 година).*

Стари Бар је и даље пун живота: улица Пјаца, која води узбрдо до саме капије старог града, пуна је продавница сувенира, симпатичних ресторана и кафаница, те тај успон делује као путовање кроз време. Староседеоци кажу да је на местима данашњих продавница било мноштво занатских радњи, што је сигурно додатно појачавало тај утисак.

Тврђава је веома добро очувана, делимично у употреби за културна дешавања. Деци су се највише допали аквадукт, који изворску воду доводи са планине, и бунар на самом врху брда. Ту је и турско купатило, барутана, остаци неколико храмова, те остаци кућа. Толико су живописне, да је лако је изместити се и замислити се у улози занатлије, домаћице, свештеника или пак војника.

Имали смо прилику да видимо и један од оригиналних кључева града, а и да чујемо дивну легенду о његовом паду под Турке. Наиме, по предању, лепа кћер млетачког провидура се, током дугих шетњи, загледала преко големих бедема којима је град био опасан. Са оне стране утврде живели су Турци, који су већ дуго опседали град, али никако им се није дало да га коначно и освоје. Док им љубав није отворила врата. Наиме, млади турски официр сусрео је поглед лепотице која је шетала бедемом. И тако и сутрадан, и дан после. Ко зна колико дуго су се одупирали жељи да се сретну. Коначно, једне ноћи, док су све страже биле у дубоком сну, а двоје младих на „састанку“ преко зидина, девојка испод хаљине извади кључ града и добаци га младићу. Он отвори капију, а његове саборце пробуди шкрипа старих врата, те уђоше, и победише без борбе. Тако су Турци ушли у град као гости, а остали у њему као да су домаћини.

Заинтересованима за бајковиту историју ових крајева биће интересантне антологије  легенди: „Црногорске анегдоте“ и „Вилина гора“ (уредници: Бранко Бањевић, Сретен Перовић и Милорад Стојковић), у издању Графичког завода – Титоград. Нама је ову легенду о паду Бара под Турке испричала наша пријатељица и домаћица Пепа Павлица – Драгишић, која улаже велики труд да посетиоцима обогати доживљај својим живописним приповедањем и писањем, па тако њене текстове на ове теме можете пронаћи и на званичним страницама Туристичке организације града Бара.

МОЖЕ И МОРЕ, И ПЛАНИНА…

Кривудави, стари планински пут који води од Бара ка Вирпазару доводи нас до Лимљана. Села на обронцима Сутормана нису више густо насељена, али виноградарство и близина Вирпазара одржавају постојећа домаћинства живим и интересантним за туристе. Наши домаћини, Мартин и Пепа Драгишић, ту су увек да дочекају, угосте домаћим делицијама, али и испричају бројне лепе приче, догодовштине и легенде ових крајева. Тако смо први пут чули за суторманске вилине паре (ево везе која води ка причи: https://primorski.me/info/svakog-ko-na-sutormanu-pronadje-makar-jednu-vilinu-paru-pratice-sreca-u-zivotu/ ), чију смо потрагу забележили као један од будућих циљева, када све ноге порасту довољноа могу освојити кршевите планинске врхове доћи до мистичне пећине у којој су некада живеле виле.

 …А И ЈЕЗЕРО!

Невероватан је осећај када, кроз прозор аутомобила, угледате непрегледну водену површину, сви углас повичете „МОРЕЕЕ!“ а онда, праћено обавезним дечијим разочарањем што још нису стигли, долази сазнање да гледате у јединствено, највеће на Балкану – Скадарско језеро. Мноштво манастира, историјских локалитета, али и ендемских биљних и животињских врста чини ово огромно језеро интересантном дестинацијом за туристе, без обзира на близину мора и садржаја које оно нуди. Узани мостић води у центар Вирпазара, где је смештено мноштво штандова са понудом различитих тура за обилазак језера чамцем. Од кратких вожњи, до целодневних обилазака са станицама на местима до којих се само воденим путем може доћи, вреди посветити време оваквој авантури, а енергију ћете свакако повратити од самог погледа на плаветнило воде, зеленило локвања и плес рибица, жаба и птица. Нама је, с обзиром на узраст деце, остало за неки следећи пут да обиђемо манастире на острвима Бешка,  Морачник, Ком (до ког се, у сушним периодима, може и пешице), Врањина, те Манастир Пречисте  Богородице Крајинске, чија је црква старија од 1000 година и чија је околина била престоница кнеза Владимира.

Леп утисак нам је оставила и вожња аутомобилом кривудавим путем уз обалу језера, са повременим стајањем на обележеним видиковцима. Као страствени љубитељ биљног света, не могу да не споменем богату флору и мирисе смиља, тимијана и чубра који су нам оплеменили разгледање. Табле са информацијама о биљним становницима крајолика стоје на сваком видиковцу, што само посматрање природе чини изазовнијим и пријемчивијим.

ВИРПАЗАР – ГОДИЊЕ

Вирпазар врви од туриста. Одличан сладолед и укусни специјалитети, попут укљева –  ендемичне врсте риба специфичног укуса, лако би нас задржали на тој локацији, вероватно као и њих, да нисмо имали среће да нам домаћини испричају причу о Годињу – јединственом каменом селу готово хиљаду година старом. Ту је, некада давно, била граница са Турцима. Храбри и изнад свега домишљати сељанису бежали, већ су изградили куће једну изнад друге и спојили их тунелима, те су тако, не излажући се ризику, допремали воду са 14 извора и брашно са бројних воденица. Док сам слушала причу, машта ме је одвела у то давно доба, у то место несвакидашње интелигентних, одважних, али и шаљивих људи, па замислих како се у тим кућама и тунелима дружило, радило, сакривало, волело… Машту је брзо развејао ветар тешко замисливог немараа којим смо се суочили кад смо крочили на узане, камене улице: куће оштећених кровова, изложене пропадању, у њима отпад, шут и празнина… Село данас има свега неколико становника и потпуно је разумљиво да га сами одржавати не могу. А власници осталих кућа, урушених и обраслих бујном вегетацијом, ко зна где су. Ако сте сами дошли, тешко да ћете реализовати неки садржајан обилазак, јер је једина табла – путоказ ка кули Балшића. Без обзира на његово тренутно стање, овог села застаје дах и остаје нада да ће наследници некадашњих великих винара да се сете овог славног краја, одакле су вина ишла право на двор краља Николе и врате му стари, или створе нови сјај.

БАР ЖИВИ

Волимо да посећујемо места која имају активан туризам, али могу и без њега да живе. Укажу вам гостопримство, али и наговесте да свет неће стати када одете, када угоститељи унесу последње лежаљке са плаже и место уступе високом водостају и моћним таласима. Центар Бара, са својим корзоом смештеним тик уз обалу мора, леп је у свако доба. Ту је дворац краља Николе, који ме сећа на детињство и скакање са трећег степеника док ме ноге не заболе. Има у врту дворца једно велико дрво ловора, чији су многи листићи путовали у мојим џеповима све до севера Бачке, а жена која је пре тридесетак година поклонила граду саднице атласког кедра – данас џинове чуваре читавог центра, поклонила их је и мени да оплеменим двориште. Дуга пешачка стаза, која води кроз марину, па све до светионика, даје маштовитима простор за праву авантуру, а заљубљенима довољно времена да скупе храброст и објаве своју љубав. Величанствен храм у чијој се порти игра мноштво дечице издиже се својом лепотом и величином изнад свих грађевина, нових и старих, које ћете видети и понос је свих Барана.

Испуњени утисцима, топлим и срдачним гестовима, драгоценим успоменама и лепотама града Бара и околине, јесен и зиму дочекујемо освежени, добре воље и крепког здравља, а Бару се, ако Бог да, враћамо и наредног лета.