Тешко да се може наћи неко ко се услед свега што нам се дешава данас није зажелео боравка у природи. У последњих годину и по дана, у ово тзв. доба короне, услед немогућности путовања у иностранство, природне лепоте Србије и домаћи туристички капацитети суочили су се са навалом посетилаца. Злобници ће рећи да због тога по друштвеним мрежама никад није било више слика из тврђаве у Голупцу и кањона реке Увац, а ни Тара ни Златибор нису заостајали. У рубрици „Пут под ноге“ биће речи о лепотама наших предела, а част да буде део прве приче има планина Бобија.

Смештена у целости у планинском крају Азбуковица, између реке Дрине, Соколских планина, ваљевских планина Повлена, Јабланика и Медведника и кањона реке Трешњице, Бобија осим планинарима који је повремено посећују није претерано позната туристима. А итекако има чиме да се похвали. Украшена буковом и четинарском шумом, Бобија је дом многим изворима хладне пијаће воде, међу којима се истиче извор Добра вода, а у близини планине налазе се кањони река Трешњице, Трибуће и Љубовиђе. Река Трешњица представља једно од два легла белоглавог супа у Србији, а у њој је такође свој дом нашла ретка врста рибе – младица, која се ту мрести. На њој се налази и некада активан рудник барита, неметала који се данас највише користи приликом експлоатације нафте и гаса, ради смањења притиска у налазиштима ових енергената. Ипак, своје име она вероватно дугује чињеници да је узгајање малина главни извор прихода људима који на њој живе. Највиши врх ове планине носи назив Торничка Бобија (1272 метара), а у њене природне лепоте свакако спадају и видици са којих се пружају погледи на раштркане куће по њеним обронцима и на пределе у даљини, а који се могу срести малтене на сваком кораку.

Поред природних, Бобија има и неколико културних и историјских знаменитости. На старом путном правцу, који је некада повезивао провинције римског царства, а данас повезује општине Љубовију и Осечину преко реке Љубовиђе налази се Римски мост, познат и по називу Латинска ћуприја. Име сведочи да је био важна саобраћајница још из античког доба, иако по својим карактеристикама није могао настати пре 16. века, што вероватно значи да је у то време обновљен. Други светски рат оставио је трага на овој планини, која је била уточиште припадницима Југословенске војске у отаџбини. Тако један видиковац носи назив Дражин видиковац, по Драгославу Рачићу, команданту Церско-мајевичке групе корпуса, који је на Бобији подигао школу и по чијој је идеји 1943. године на Бобији подигнута црква Светог кнеза Лазара, која је освештана 1946. године. Ове историјске околности су наводно условиле да Бобија буде „одсечена“ од света, јер се претпоставља да због тога Бобија има лоше путеве, као и да се домаћинства ове планине струјом снабдевају путем дрвених бандера које су сами поставили.

Наша мала али ударна планинарска група посетила је планину у време бербе малина. Људи које смо сретали били су срдачни, једни су нам понудили превоз до подножја а други су нас позвали да свратимо у њихово газдинство да се окрепимо. Чини нам се да у њихове крајеве не залази пуно људи, осим планинара, али и они не тако често. Посета Бобији мора се добро испланирати, пре свега због квалитета мреже путева којима се по њој саобраћа, тако да је пожељно наћи место где се може оставити аутомобил и даље наставити пешке, или просто кренути јачим возилом. Можда је све то данак већ поменутих историјских околности, али ако је та прича тачна, та тзв. „казна“ постала је уједно и велики дар за ову планину. У догледно време сигурно неће доживети судбину Златибора и насилном урбанизацијом постати нешто што никад не треба ни да буде. У данашње време, право је освежење наћи прелепе пределе у којима домет на мобилном телефону није у целости обезбеђен цели дан.

И у томе треба уживати!