Некада давно, док сам још ишао у школу, на БК Телевизији се приказивала цртана серија “Ајванхо”. Заснована на роману Валтера Скота, ова серија пратила је авантуре истоименог витеза у време када је у име Ричарда Лављег Срца, оправдано одсутног због крсташких ратова, Енглеском владао његов брат, принц Џон. Ово ме је подстакло да прочитам и роман, али се ипак на књижевни рад Волтера Скота нисам „примио“. Није имао нарочите шансе, јер је место витеза историјског романа, по мом скромном мишљењу, тада поносно држао Славомир Настасијевић. А тако је и данас.

Славомир је потекао из угледне и врло даровите породице. Његов прадеда Лазар Призренац, кујунџија, учествовао је у Првом српском устанку, а Лазарев син Таса Лазаревић био је резбар, зограф (сликар и иконописац) и грађевинар, који се истакао градњом цркава. Он се из Охрида за време владавине кнеза Милоша Обреновића преселио у село Брусница (данас део Горњег Милановца). Његова жена Михаила потицала је из грађевинарске породице, а њен брат Настас, градитељ цркве Свете Тројице у Горњем Милановцу, преузео је након Тасине смрти бригу о његовој породици. Он је Тасиног сина Николу научио грађевинском занату, а он је у знак захвалности по ујаку узео презиме Настасијевић. Одликовани борац у српско-турским ратовима и рату са Бугарском, грађевинар, оженио се Милицом, која је потицала из старе породице Јовановић, родом из Горњег Милановца. Заједно су имали седморо деце: Наталију, Живорада, Момчила, Даринку, Славку, Светомира и Славомира. Иако је најпознатији међу њима Момчило, свако од њихове деце оставило је својеврсан траг у ономе што су одабрали као свој позив.

Наталија, која је рано преминула, била је филозоф. Живорад је био сликар, а Момчило је најпознатији као песник, иако је писао и приповетке, драме и есеје. Даринка је била историчар, Славка је била професор физике у Четвртој мушкој гимназији, Светомир је био архитекта и композитор, а Славомир попут Момчила такође књижевник. Момчило се у току својих гимназијских дана дружио са Гаврилом Принципом, који је био толико чест гост у породици Настасијевић, да је Живорад, током школовања у Немачкој, након атентата на Франца Фердинанда спалио сва писма која је добио од својих, како не би имао проблема са властима. Настасијевићи су живели у Горњем Милановцу до 1920. године, а онда се селе за Београд. Њихов дом у Београду био је познат по окупљањима виђенијих људи из културне и уметничке елите, као што су Исидора Секулић, Милош Црњански, Растко Петровић, Станислав Винавер, Раде Драинац, Димитрије Митриновић и др. Момчило је попут оца Николе свирао флауту, Светомир виолу, а Славомир виолончело, њихов пријатељ Станислав Винавер свирао је клавир, а вајар Периша Милић флауту, па су окупљања у њиховом дому били и прилика за мале концерте класичне музике, током којих су изводили дела Баха, Моцарта, Хајдна и Бетовена.

Славомир Настасијевић дипломирао је на групи за класичне језике и историју на Филозофском факултету у Београду. Као професор радио је у Вршцу (1932-1939), Београду, у III мушкој гимназији, (1939-1945), Алексинцу (1948-1954) и од 1954. до пензионисања у Учитељској школи у Сремским Карловцима. Када је почео да пише, одлучио се за сатиру и комедију, зато што, како је сам рекао, у његовој породици нико није писао дела из тих жанрова. Написао је две позоришне комедије, као и либрето за оперу „Први устанак“ свог брата Светомира. За време Другог светског рата био је управник Београдске опере, његове комедије приказују се и у Београду и по Србији, што није наишло на одобравање власти након ослобођења. После рата, Славомир се делом „Гвапо“, које се бави Келтима, окреће историјским романима, по којима је и дан-данас познат.

У својим романима, Славомир се бавио познатим личностима из светске и наше, српске историје. У првој групи налазе се, поред „Гвапа“, дела „Ханибал анте портас“, „Александар Македонски“, „Јулије Цезар“ и „Карло Мартел“. У другој групи, која ме је и упознала са његовим стваралаштвом, налазе се романи који се баве средњевековном историјом Србије: „Устанак у Зети“, „Стефан Душан“, „Витези кнеза Лазара“, „Легенде о Милошу Обилићу“, „Деспот Стефан“, и „Тешко побеђенима“, као и „Истина о Малиши Чворићу“, чија је радња смештена у Србији након Првог светског рата. Главни јунаци његових дела су, поред историјских, и фиктивни ликови, уз помоћ којих се читалац упознаје са епохом и историјским личностима који се јављају у њој.

Највећи утисак на мене оставила су његова дела која се баве српским средњим веком, односно историјским догађајима из 14. и 15. века. Роман „Витези кнеза Лазара“, посвећен „драгом брату и учитељу“ Момчилу, био је први његов роман који сам прочитао. Читао сам га  у време НАТО бомбардовања 1999. године, носећи га од стана до склоништа и натраг. Део корице књиге се био откинуо, а иако сам је залепио никад нећу заборавити осуђујући поглед библиотекарке када сам након завршетка бомбардовања књигу вратио у моју омиљену библиотеку. Након мале паузе прочитао сам „Деспот Стефан“, а након тога роман који сам читао неколико пута и можда његово по мени најбоље дело: „Тешко побеђенима“. Овој књизи сам се током средње школе враћао неколико пута. Смештен у време српске деспотовине, овај роман прати последње године владавине Стефана Лазаревића и целокупну владавину његовог наследника Ђурађа Бранковића, са свим трагичностима њихове владавине и овог периода наше историје. Поред историјских ликова, његови фиктивни ликови нису никад били живљи као у овом роману, који је уједно и најобимнији из његовог целокупног опуса. „Описујући несугласице врхова српског друштва и распадање феудалног система, Настасијевић је управо у зависном слоју становништва видео једину снагу која је била у стању да пружи отпор освајачима“, написао је у поговору романа историчар Раде Михаљчић, члан Академије наука и умјетности Републике Српске. Роман „Стефан Душан“ читао сам након ових романа (као својеврстан prequel) а остао ми је запамћен по сјајно приказаном трновитом односу оца и сина, краља Стефана Дечанског и Душана, младог краља и будућег цара.

Иако историјски романи у домаћој књижевности више нису таква новост, Славомирова дела заузимају посебно место у мојој библиотеци. Код Волтера Скота, иако сјајно приказује однос Саксонаца и Нормана, али и Јевреја, међу сталежима у Енглеској 12. века, највише су ми као младом читаоцу сметали китњасти дијалози, као за позориште.  Написана једноставно, са доста детаља из епохе којом се баве (од њега сам сазнао ко су били „себри“), дела Славомира Настасијевића су ме напречац освојила, подстичући истовремено моју љубав према историји, али и књижевности, која траје до данас. У одсуству анимираног и играног садржаја на тему наше историје, искључујући филм „Косовски бој“ Здравка Шотре, тим пре их је било лако заволети.

Ако вас занима добар историјски роман, без модерних тумачења, ревизија и додатака, онда је проза Славомира Настасијевића права ствар за вас. Његов син, Мирослав Настасијевић, такође је био књижевник, наставивши тиме традицију не само свог оца, већ и целе породице. Иако су многи за Славомира чули пре свега преко његовог далеко познатијег брата Момчила Настасијевића, код мене ће Момчило занавек бити „брат чувеног Славомира Настасијевића“.