За себе волим да кажем да сам љубитељ филма.

То значи да волим ову врсту уметности, имам своје омиљене и омражене филмове, разлоге због којих их волим више или мање, и наравно – волим да причам о томе.

Као и писање, филм као уметност има неки свој посебан језик и алате за његову употребу. Због тога што ми је писање увек у срцу и самим тим ближе, у својим рецензијама филмова усредсређујем се понајвише на причу и начин на који је она испричана.

Тако ће бити и у овој причи о „Вољи синовљевој“.

ПРВЕНАЦ БРОЈ ТРИ

О овом филму се дуго причало по медијима и друштвеним мрежама и пре него што је угледао светлост дана. Из оскудних исечака било је јасно да је реч о научно-фантастичном филму, жанру са којим се наши филмски радници не хватају често у коштац. Био сам заинтригиран шта то на овом плану имају да нам понуде редитељ Немања Ћеранић и сценариста Страхиња Маџаревић.

Пут „Воље синовљеве“ од сценарија до великог екрана био је пун препрека. Убрзо након почетка снимања, оно је прекинуто и ауторима је требало шест година да га наставе. И када се снимање наставило – са продуцентима „Јужног Ветра“ и „Телекомом Србија“ – уследио је још један, тужан ударац – смрт Жарка Лаушевића, једног од главних глумаца у филму. Али је „Воља синовљева“ на крају ипак завршена.

Тако је због силних перипетија филм који је требао да буде редитељев првенац постао његов трећи играни филм!

Када се крајем септембра прошле године појавио тизер, илити по српски кратка најава, сећам се да сам помислио: ово обећава. Нисам желео да гледам превише званични трејлер, односно дужу најаву којом је са превише детаља за мој укус исцртан основни заплет. Рекламна кампања је била налик онима за холивудска остварења, па ми се једно кратко време чинило да ће сви радо похитати у биоскопе да погледају овај филм. Лепо сам се обрадовао када сам видео да је плакат за филм радио Рајко Милошевић Гера, познати стрип цртач серијала “Скалпирани” на америчком тржишту.

Некако стидљиво се у то време појавила и вест да је после филма у плану и серија, како то код нас за многа остварења обично и бива („Јужни ветар“, „Нечиста крв: Грех предака“, „Вера“, „Траг дивљачи“, „Недеља“ „Што се боре мисли моје“, да споменемо само неке).

Међутим, држао сам се раније донете одлуке и ипак сам „Вољу синовљеву“ погледао у биоскопу, пар дана после премијере.

ПОСЛЕ КАТАКЛИЗМЕ

У свету након велике нуклеарне катастрофе, преживеле заједнице људи предузимају часне и нечасне занате како би опстали. У новом свету у коме је главна валута метак, а човек човеку вук, јасно је да нема превише места за чојство и јунаштво, али се оно ипак појављује у виду Јована, јунака који креће на пут према Граду, да би повратио отету сестру.

Како би се оживела једна оваква прича, уобичајено је да се сниматељски рад потпомаже бројним специјалним ефектима. Чини ми се да ипак компјутерска анимација није била од пресудне важности за овај филм. Много више им је помогла околина Бора, која је својим тренутним изгледом, на нашу жалост, савршено одиграла улогу спарушеног и суровог крајолика. Са те визуелне стране, филм заиста има неки свој печат.

Иако је у рекламама и потоњим рецензијама овог филма било доста поређења са филмским животом и прикљученијем побешњелог Макса Ракатанског, као и другим сличним филмовима овог жанра („Book of Eli“), драго ми је што „Воља синовљева“ није била пука копија или дериват нечег већ виђеног. Усамљени херој са мачем који подсећа на оружје јапанских самураја је директна посвета кинематографији једне велике културе, али нису сви елементи приче овог филма позајмљени из иностранства.

Аутори су се потрудили да изграде своје виђење света након светске нуклеарне катаклизме. Племенске заједнице које су потом настале вратиле су се уназад, у односу на цивилизацијске тековине које су трајно разорене. Појавили су се нови ловци и сакупљачи, који сада обитавају у суровијим условима него њихови преци. Коначно смо након деценија токсичне англофилије видели како је наш народ преживео апокалипсу, и да се он ту ипак нешто питао. С обзиром на наша проклетства и пророчанства, похвално је да је неко уопште и помислио да ћемо успети да преживимо.

Визија нашег опстанка не би могла да буде представљена да се аутори нису досетили да у причу укључе неке елементе из наших народних песама о Бановић Страхињи и женидби цара Душана. Највећи утицај на заплет филма имала је песма о очиној сабљи Марка Краљевића, која је као митска идеја у овом филму додатно разрађена и обогаћена и представља окосницу заплета.

Али то, нажалост, није било довољно.

ВОЉА II

„Воља синовљева“ као филм у својој основи нема заокружену причу која би оправдала избор ове уметничке форме. И као и сви наслови који су доживели сличну судбину, и овде је то очигледно већ на прво гледање.

Да би моја прича о „Вољи синовљевој“ била целовита, морао сам да сачекам да погледам и серију. Иако уопште не одобравам такав креативни потез који је нашим филмским радницима скоро па уобичајен, сматрао сам да ипак морам да сачекам да се појави и серија, како бих донео најисправнији суд о овој причи.

Случај „Воље синовљеве“ представља домаћу варијанту једног проблема који је увелико познат модерним холивудским пројектима. Његова најбоља илустрација представља филм „Batman v Superman“, који је неколико месеци након биоскопске верзије, добио и продужену, названу редитељевом верзијом филма. Она је свакако смисленија и целовитија у односу на ону која је завршила у биоскопима, али то је не чини добром, већ само релативно бољом верзијом у односу на претходну.

У случају „Воље синовљеве“, иако поједини рукавци заплета, претрчани и необјашњени у филму, видно пресеченe у монтажи, имају више смисла у серији, то ипак не значи да су добри. Серија јесте боља од филма, али заједно пате од сличних проблема.

Епизоде серије су структуриране као епске песме, које се у напетом сусрету у пост-апокалиптичној механи размењују између загонетних придошлица – гуслара и његовог верног слуге – и локалних кабадахија. Ове сцене су скоро непромењене из самог филма и представљају његов можда и најбољи део. Расположени и талентовани глумци, предвођени искусним Златаном Видовићем, одржали су овај део серије (и филма) који је кључан за увод у ширу причу. То се нажалост не може рећи за глумце у главном делу приче.

Подела улога и начин на који су оне написане не одговарају причи овог калибра, ни у филму, а поготово у серији. Главни јунак Јован није ни до колена епским узорима на које се угледа. Он некако плута кроз основне нити приче и препушта се да га заплет носи где је то потребно. Игор Бенчина који га тумачи својом глумом не доприноси да овај лик буде иоле истакнут и препознатљив, као да је главни лик само због тога што је тако наведено у најави филма. Његов однос са љубом Анђелијом, коју тумачи Исидора Симијоновић, некако не делује природно. Као лик далеко да није неуверљива, али заплет од ње нема превише захтева, а сам њихов сусрет, иако укорењен у нашим епским песмама, могао је бити потпуно другачије и боље написан. Потпуно равнодушан утисак на мене је оставио лик Јованове сестре Марије, у тумачењу Марте Бјелице, која је доста хладна и без неке праве мотивације и оправдања за своје поступке, који немали број пута кључно утичу на заплет. Потпуно другачије ствари стоје са негативцима, који својом појавом и мотивацијом одударају од позитивних протагониста. Туђин као главни негативац, у тумачењу Сергеја Трифуновића, сигурно ће се најдуже памтити од свих ликова, али то је вероватно зато што је његова улога изведена нешто боље од просека.

Лик Жарка Лаушевића требало је да заузме кључно место у причи, али је његова улога ипак на крају морала бити смањена. Његово присуство у филму се одмах осети, макар само стајао немо у кадру и велика је жалост што његов глумачки таленат није искоришћен у оквиру могућности којима располаже.

МОЈ РАТ

Филм и играна серија разликују се као уметнике форме, не само у дужини већ и у дубини приповедања. Они се истина служе сличним аудио-визуелним језиком, али у другачијим дисциплинама, које их дефинишу, али истовремено и ограничавају. Стога се њима не може испричати једна иста прича, него се у зависности од приче која се жели испричати између ове две форме може одабрати само једна.

Просто ми је невероватно да продуценти и филмски радници и даље не разумеју зашто је истовремено прављење и филма и серије толико штетно.

Посматрајући упоредо и филм и серију, могу само да претпоставим да је, с обзиром на обухватност саме приче, ипак требало да се одабере формат ТВ серије. Ово, наравно, подразумева да би иста била приказана на неком ТВ каналу са јасним концептом и програмском шемом, која би јој омогућила најбољи пласман код публике.

Али и за то би морала да има бољу и разрађенију причу, добру поделу улога и изнијансиране карактере, како би добре по(р)уке које су аутори желели да пренесу стигле до публике на прави начин.

Недостаци које је на тим пољима испољила „Воља синовљева“ као филм нису у потпуности нестали у њеном серијском формату.

Само су постали болно очигледни.

БЕЗ ИТАКЕ

Када се данас осврнем на новембар прошле године, имам утисак као да се „Воља синовљева“ догодила неком другом.

Све што се у нашем друштву десило од тада сигурно је утицало на коначан пријем „Воље синовљеве“ код публике. То, међутим, није једини разлог њеног неуспеха.

Велика одисеја „Воље синовљеве“ од идеје до остварења имала би бољи смисао да се на крају завршила у биоскопима или на малим екранима. Прегршт добрих идеја није на крају искоришћен на најбољи могући начин, а креативно играње на два фронта јој свакако није ишло у корист.

Прегршт добрих идеја остао је протраћен и на крају је остала само велика жал за оним што је „Воља синовљева“ могла бити.

Остаје нада да ће се од ове погубне праксе ускоро одустати и да ће на њеном пепелу настати нешто здравије и боље.