Последњих неколико месеци 2024. године обележило је сијасет домаћих филмских премијера. Чини се да су продуценти и редитељи марљиво радили да јесен и зиму испуне својим филмовима. Неки од њих су током празника већ имали своје телевизијске премијере, а некима ће се то несумњиво догодити ускоро.

Иако су ови филмови били на свој начин занимљиви и важни, ипак сам се на крају решио, да после путовања у 1999. годину, представим још једно своје путовање у прошлост. Овога пута отишао сам још даље, кроз филм „Доброчинитељ“, о животу и делу Симе Андрејевића Игуманова.

НА СТРАЖИ ПОРЕД ПРИЗРЕНА

Сима Андрејевић Игуманов рођен је 1804. године у Призрену, у породици угледног и познатог призренског трговца Андреје Ђорђевића, као најмлађи од четворо деце у породици. Рано је остао без родитеља. Отац Андреј учествовао је у припреми Првог српског устанка, због чега је завршио у тамници, где је и умро, а његова мајка је од туге преминула за њим. Браћа Крагуј и Петар придружили су се Карађорђевим устаницима, а најстарији брат Апостол отишао је у манастир Светог Марка у селу Кориши код Призрена, где се замонашио и добио монашко име Аксентије. Предано је радио да сачува манастир и школу при њему, а касније је постао и његов игуман, што ће имати велики утицај на његовог малог брата Симу, о коме се старао после смрти родитеља. Због њега је и стекао надимак Игуманов.

Сима је вредно изучио трговачки занат, који га је одвео до Цариграда, а потом и до Одесе и Кијева, где је стекао велики углед. Ипак, највише је постао упамћен по неуморној помоћи српским школама и манастирима у Старој Србији. Као круна његовог рада истиче се оснивање Богословско-учитељске школе у Призрену 1872. године, која је бесплатно школовала многе српске свештенике и учитеље. Десет година касније, у тестаменту након његове смрти, поставиће се темељи задужбине која и данас носи његово име.

ДОБРОЧИНИТЕЉ

Редитељ и сценариста филма Бошко Милосављевић одлучио се да кроз играно-документарну форму представи најважније тренутке у животу Симе Андрејевића Игуманова. У филму га је ликом дочарао Слободан Тешић, а понајвише гласом Ненад Јездић, дочаравајући верно његове мисли и осећања. Руског конзула Евгенија Тимајева тумачи Александар Матић, а конзула Ивана Јастребова – Илија Стојимиров.

О историјским приликама, животу и делу Симе Игуманова говорили су Живојин Ракочевић, књижевник и директор Дома културе „Грачаница“, Љиљана Раковић, историчар, др Урош Шешум, историчар, др Ивана Женарју Рајовић, историчар уметности, и Зоран Кузмановић, вајар.

Игране и документарне делове овог филма у складну целину повезали су фотографија Душана Петковића и цртежи Дарка Перовића, праћени приповедањем глумца Виктора Савића.

Филм је премијерно приказан у Дому културе у Грачаници, а након тога, према доступним информацијама, у Призренској богословији, затим у задужбини Саве Текелије – „Текелијануму“ у Будимпешти, Богословији Светог Кирила и Методија у Нишу, Библиотеци Међуопштинског Историјског архива у Чачку, Дому омладине у Београду и библиотеци „Вук Караџић“ у Ковину.  „Доброчинитељ“ нажалост нема класичну биоскопску дистрибуцију, али се надам да ће публика ипак моћи да га погледа, ако ништа друго, бар на неком од телевизијских канала.

У односу на, чак и за наше стандарде, високобуџетна домаћа филмска дела из сезоне јесен-зима 2024. године, прича о Сими Игуманову је од почетка до краја вођен сигурном руком, са јасном визијом и начинима да се она оствари.

НИЈЕ ЧЕКАО

Прошло је више од 140 година од његове смрти и чини се да је данас појам „Старе Србије“ нешто чега се сећају само историчари. Понешто од те историје вапи за нама, народом који ју је створио, и обраћа нам се из прохујалих времена.

У том смислу, ово је далеко од „обичног“ историјског филма. Сима Игуманов није само још једна скрајнута историјска личност, о којој нам ваља читати и присећати се. Његов живот додатно поцртава велико страдање и мучеништво простора и народа Косова и Метохије, која трају и данас, након толико генерација од његовог доба. Невероватно је колико се тога променило, да би опет нешто остало исто.

У нашем друштву вечне транзиције, у мноштву тешких тема које нас окружују, бити добар и пожртвован, за опште добро, често се сматра обавезама „државе“, „друштва“, „институција“ – неког другог. Сима Игуманов можда најбоље сведочи да историју мимо прилика, моћи, снаге и политике чине пре свега – људи. Далеко од тога да оне за историјска кретања нису важне, али њих не би било да нема људи.

Сима Игуманов, каквим га је филм представио, није препустио своју делатност „друштву“ или „институцијама“. Није чекао на друге да учине нешто што је у прилици да учини сам, није помислио „да пусти“ један сложен и тежак посао „неком другом“, чекајући „неко боље време“. Тешко је рећи како се пробио кроз све недаће и ломове које је имао, трагичне губитке породице и потомака, а да је ипак стигао да уради све што је урадио.

Савременици су га с правом после смрти сматрали светим.

ПРИЧА О НАМА

Са споменика у центру Београда, на згради на којој пише његово име, он нас повезује са нама самима, какви смо некад били. Он спаја овај град са Призреном данас, као што је то учинио када је тестаментом нама у аманет оставио своју задужбину, која ће водити рачуна о оној у Призрену.

Услед историје једног тако пострадалог народа као што је наш, лако је уморити се и препустити се. Предати се. „Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља“, тако би се отприлике завршио разговор о томе зашто нам је данас тако. И о томе треба расправљати и разговарати, сада и увек.

А треба и делати.