Хлеб клупских музичара је често налик рударском по броју својих кора.

Ту пре свега мислим на оне музичаре који се издржавају од сопствених руку, а нису се довољно прочули и прославили у музичком шоу-бизу да би, уместо хлеба, јели колаче.

Клупске свирке сам управо највише и заволео због њихових главних протагониста.

Један од таквих музичара је и Владан Еl Gigante Стојановић.

TERRA INCOGNITA

Влада, како га иначе зову, за мене је до дана данашњег остао својеврсна енигма. Пре једно десетак година, ја сам га знао искључиво захваљујући клупским свиркама, а на њега ми је први указао мој друг Иван Александров.

Влада је тада свирао гитару и имао је свој састав, обично трио. Није свирао по извиканим клубовима у граду, што је мени, који сам тек откривао локале у којима су наступали блуз и рок музичари, дало осећај истраживача непознатог континента.

О њему сам тада само знао да је рођен у Нишу и да је студирао у Скопљу. Не знам како се обрео у Београду. У време када сам га упознао, ја сам се ближио тридесетим, а он ми се чинио у већ поодмаклим, зрелим годинама. Нису ме занимале његове генералије, музика ми је била у првом плану.

А то му је најбоља подсетница!

КЛУПСКИ МЕРАК

Влада је са својим другарима свирао стари добри рокенрол. Са стеченим образовањем данас, могу да кажем да су свирали ритам и блуз, а опсег њиховог опуса досезао је и до Хендриксових песама, што је мени тад био најпознатији део њиховог репертоара. Умео сам тако да одем на неку њихову свирку и да не препознам готово ниједну нумеру коју су одсвирали, али ми то није сметало. Мени је било важно да се учим на том звуку, односно у музичком жанру у коме се и дан-данас још учим. И прија уху док то радим.

Последња њихова свирка на којој сам био је била у холу биоскопа „Palace Šumadija“ на Бановом Брду. Свирали су блуз рок стандарде из шездесетих, уз пар песама „ЕКВ“-а, претпостављам због публике, махом породица са децом, које су се скупиле да их чују. Све у свему, било је то лепо вече.

Живот је учинио своје и ја се тим свиркама нисам вратио неколико година. Посећивао сам нека друга места и друге музичке жанрове, уз тек спорадична враћања блузу. У то време срели смо се само једном, у Кнез Михајловој, где је свирао као један од уличних свирача, на левој страни улице, када се иде ка Калемегдану. Наступао је тада са песмама „Битлса“, не превише далеко од свог стандардног репертоара. Зачудио сам се када сам га угледао ту, али како сам и сам тада једрио по неким другим морима, нисам томе придавао већи значај, па сам брзо заборавио на ову епизоду.

ПОВРАТАК

Ове године навршава се 5 година од појаве пошасти која нас је све дочекала неспремне, а оставила истраумиране, асоцијалне и два корака даље унутар наше зоне комфора. Реч је, наравно, о корони. У то време када је људски контакт постао скуп, а интровернтост добила на цени, смирење сам потражио у музици. Своју љубав према плочама заменио сам љубављу према CD-овима, а преко ње поново сам открио блуз. Прва премијера у новом циклусу била је „Гитарологија“, о којој сам већ писао, док ћемо о осталима на овим странама причати благовремено. За нашу даљу причу важна је она која се десила недавно.

Новооткривена љубав према CD-овима ме некад поведе на необавезно разгледање старих и нових наслова, на путу до куће. Боље речено – на путу до куће дужим путем. Можда је тад у питању била и куповина неког поклона за рођендан, но у сваком случају, међу CD-овима налетех на познату силуету. Наравно, није ми требао ни пун секунд да се одлучим да то издање купим. Тако се у мом поседу нашао албум „Живот пише блуз“ састава „Влада и Теоретичари завере“. El Gigante је објавио албум!

ЖИВОТ ПИШЕ БЛУЗ

То ми је деловало као одјек неког другог времена! Откуд ти у пола три? Иако то страшно мрзим да радим, испоставило се да сам се укључио на пола филма. А титл тек следи.

„Живот пише блуз“ појавио се нешто пре пандемије корона вируса, тако да сигурно није могао да добије иоле смислену количину медијског простора. Иако је уобичајено да након снимања албума, издавачке куће раде његову промоцију, у овом случају догодило се да је промоција албума заправо почела неколико година пре, чак 2016. године.

Ауторска екипа емисије „Марка жвака“ пронашла је El Gigante-a тада у Земунском парку. Влада је имао кратак, али турбулентан сусрет са кривичним закоником, па је, сходно греху коју су открили у његовом поседу, уместо плаћања новчане казне, изабрао „зеленило“. Тако је добио намештење друштвено корисног рада, односно чишћења Земунског парка. Причу о његовим догодовштинама можете погледати у тој емисији, а она је практично увод у албум „Живот пише блуз“.

На албуму се налази девет песама, које су у основи скројене у блуз и блуз-рок маниру. На гитари их је одсвирао Влада, који их је наравно и отпевао, а у певању му се придружио и Бранислав Петровић, који је свирао бас и slide гитару. На клавиру и Hammond оргуљама био је Милован Пауновић, а на бубњевима Ненад Николић. На албуму су се као гости појавили Александар Саша Локнер, клавијатуриста „Бајаге и инструктора“ и Никола Чутурило, који је са својом гитаром донео и текст песме „Дођи у бар“. Екипа „Марка Жваке“ им је помогла у снимању неколико видео-спотова, а у једном од њих, оди пекарској индустрији, појавио се и Игор Бракус.

„Живот пише блуз“ представља један мали музички деликатес, који предњачи пре свега у свирачком, занатском смислу, премда се ни у поетском није обрукао. Велико животно и свирачко искуство нашло се да нам опише друштвено користан рад, подстанарске проблеме, неплаћене рачуне, ишчекивање свирке, ужитак пекарских производа… Све је опевано на једноставно начин, коришћењем добрих старих блуз стандарда, који су постављени давно. Ништа не сакривају, већ све отварају.

ХЛЕБ СА ДЕВЕТ КОРА

El Gigante можда више није тако непознат, али слава и све што долази с њом још увек нису променили његово основно занимање. На срећу или на жалост, и даље куса свој хлеб од девет кора, који је лепо снимио на CD-у. И даље наступа као клупски музичар, стигао је овога пута и до родног Ниша!

Надам се да ће још дуго.

И да ће пронаћи свој мир.