Није лако дати оцену о неком филму.

Чојство камере, монтаже, звука, музике, глуме, приче и режије су наравно основни елементи те коначне оцене. Међутим, поред основних, да би филм био успешан важно је и да у рецепту буде укључен још један важан састојак: аутентичност. То не подразумева да филм мора нужно донети нешто досад никад виђено или револуционарно. Довољно је да се по нечему добром издваја од других.

Управо такав је филм „За данас толико“, редитеља и сценаристе Марка Ђорђевића.

ОД ЧУПАВАЦА ДО ЗВЕЗДА

Породица Шаренац живи у Крагујевцу, у срцу Шумадије. Спремање колача – чупаваца, намамиће једног од њених чланова да својом посетом изненади и обрадује остале. Као топао летњи дан, ова прича тече полако, приказујући нам свакодневни живот једне породице, међусобне односе, навике и све остало што чини микросмос свих њених чланова. Толико о радњи филма открива и званични синопсис, што је сасвим довољно.

Први филм Марка Ђорђевића био је „Мој јутарњи смех“ из 2019. године, за који је такође писао сценарио и у коме је малу улогу имао и Небојша Глоговац. Двоје главних глумаца из овог филма, Филип Ђурић и Ивана Вуковић, наставили су сарадњу са редитељем и без њих би се „За данас толико“ тешко могао и замислити. Своју премијеру филм је имао на овогодишњем ФЕСТ-у, где је освојио Политикину награду „Милутин Чолић“ за најбољи српски филм, а Ивана Вуковић награду за најбољу женску улогу.

Најбоља препорука за његово ново остварење била је најава, односно реклама, препуна боја и ведрих тонова, са песмом Кемала Монтена, по којој је филм и постао препознатљив. Тако су све тајне филма успешно сачуване за публику на ФЕСТ-у, а од скоро и за гледаоце широм земље, ако је судити по првим утисцима на интернету и друштвеним мрежама.

СМЕЛОСТ

Савремени српски филм као да је изгубио своју особеност. Често ми се чини да наши редитељи и сценаристи као да не гледају домаће филмове, из старије српске, југословенске или новије, како се то данас каже, регионалне филмске производње. На савремену продукцију као да више утицаја имају трендови из западних фабрика снова, посебно у одабиру тема, где је тај утицај израженији. Судећи по ТВ серијама и филмовима којима смо окружени, никада не бих поверовао да је данас могуће снимити филм без сцена експлицитног насиља, секса и криминала, жеље за остварењем социјалне правде и политички коректног прекрајања историје у циљу овладавања њоме.

Али ето, и то нам се, драги филмофили, десило у 21. веку.

У том погледу, „За данас толико“ је више него смео филм. Усудио се да прескочи обавезну норму присуства било ког од горе поменутих тема, које се данас чине неизоставним. За овакав приступ су, између осталих, заслужна и дела Бранка Ћопића и Душка Радовића, како је једном приликом истакао сам редитељ, а чији је утицај видљив у самом духу филма. У центру пажње је једна породица, која је, истина, ретко складна за домаћу кинематографију, али далеко од тога да је досадна. Њени чланови се међусобно разликују по свом карактеру, које упознајемо пре свега кроз важне, али и необавезне тренутке свакодневице, уз значај који им несумњиво припада. Не могу да се отмем утиску да колико воли своје јунаке, од Крагујевца до Босанског Новог, толико филм воли и живот. И обрнуто.

Пред очима гледалаца смењиваће се кадрови у бојама, игри, песми и смеху, у свим лепотама живота. Није лако бити у целости окренут ка свим овим даровима и то се не постиже без туге, као нажалост неизбежног дела у свеобухватности живота. Природа, као простор у коме се преплићу сви супротстављени делови живота, као да додатно утиче на склад чланова ове породице, или се они у њој тако добро сналазе можда баш због те спознаје о животу. Реке, шумарци, ведро небо, али и улица, град, аутопут, пруга, све је дом, ако је породица са тобом, у ужем и ширем смислу. Иако је јасно где је њихово огњиште, чини се да својим животом допиру до још већих простора, али и даље у времену.

НЕСТВАРНО

У оцени једног филма, поред свих елемената о којима је реч, увек се садржи и нешто што је лично. Стога је могуће да се овај филм неће допасти сваком. На тренутке филм може деловати споро, а ликови недовољно разрађени, али у целини гледано, мислим да то не утиче на основне поруке које нам доноси. Можда баш због тога, он има своје изразито „ја“, а редитељ свој јединствен потпис, због чега се истиче у домаћој и регионалној продукцији.

Уским колосеком између ведрине, тако неопходне данас за живот и стваралачке маште, која нам се досад углавном обраћала као да је та ведрина нестварна, или још горе – немогућа, стигао нам је филм окренут људима, заједници, свему што она доноси, али који има шта да нам јасно и гласно поручи.

Лепота живота је у малим стварима које живот значе. А лепота ће спасити свет.

За данас толико.