Почетком септембра свет је обишла вест да је 2019. године, у провинцији Онтарио у Канади, школски одбор католичких школа одобрио уништавање на хиљаде књига и стрипова, због исказаног расизма према аутохтоним народима Канаде. За одабир спорних дела која ће бити уништена формиран је и посебан комитет, у коме су учествовали представници ових народа. Цела акција требало је да послужи као гест помирења и отворености према другим заједницама које су присутне у школи и друштву, са циљем да се замене дела која су носила негативне стереотипе о њима. Међу делима која су уништена нашла су се ремек-дела француско-белгијске школе стрипа „Астерикс“, „Тинтин“ и „Талични Том“, али и Дизнијева „Покахонтас“. Ту, међутим, није крај бизарностима.

Према истраживању Радија Канаде, око 30 књига је спаљено у „едукативне сврхе“ а пепео је коришћен као ђубриво за сађење дрвета. „Сахрањујемо пепео расизма, дискриминације и стереотипа у нади да ћемо одрастати у инклузивној земљи где сви можемо живети у просперитету и сигурности“, речено је у припремљеном видео-снимку за ученике ових школа. Укупно је око 4700 књига, стрипова и енциклопедија избачено из библиотеке ових школа, како би било уништено или рециклирано. Једна од учесница у овој акцији и члан владајуће Либералне партије актуелног премијера Џастина Трудоа била је и Сузи Киес, чије је „морално покриће“ за избор књига које ће бити уништене било и то што је и сама припадних аутохтоних народа Канада и тзв. „чувар знања“ и њихове традиције. Међутим, Радио Канада утврдио је да у њеној породици у протеклих 7 генерација није пронађено сродство са овим народима, што је потврдио и представник народа Абенаки, изјавивпи да немају сазнања о њој у својим подацима. Суочивши се са оптужбама за неосновано присвајање културе староседелаца Канаде, Сузи Киес је поднела оставку на место копредседника Комисије аутохтоних народа Либералне партије Канаде, не желећи да наштети премијеру и странци. Премијер је на питање о овој акцији изјавио да не-аутохтони народи не би требало да говоре аутохтоним народима како би требало да се понашају или шта да раде у правцу помирења, али да он лично никад не би пристао на спаљивање књига.

Пристао или не, оно се ипак десило. Стрип „Тинтин у Америци“ нашао се на ломачи због „неприхватљивог изражавања“, „нетачних информација“, „негативног приказивања аутохтоних народа“ и „увредљивог приказа у цртежима“. Његов хронолошки претходник, „Тинтин у Конгу“, нашао се на суду у Белгији по оптужби за расизам од стране једног емигранта из Конга, са захтевом да се ово дело уклони са полица или макар да се у свако издање дода предговор који објашњава историјску позадину. Тужба није била успешна, али се у Великој Британији појавило издање овог стрипа са предговором. Иначе, први стрип-албум у коме се појавио Тинтин, звао се „Тинтин у земљи Совјета“, као својеврсна антимарксистичка пропаганда за децу. Нисам наишао на податак да је ову епизоду у западним земљама неко уклањао из библиотека, уводио предговоре са појашњењима и др, иако аутор стрипа није крочио на тло СССР. Иначе, то је до данас једина епизода овог стрипа која није у боји – све друге је аутор Ерже објавио или поново нацртао у боји. Наводно је признао да га је срамота грубоће овог раног дела. Заједничко за све три поменуте епизоде јесте да су објављене у новинама „Двадесети век“, чији је главни уредник био конзервативни свештеник, Норберт Валез, који је осуђен као сарадник нациста.

И док стрип о Тинтину бележи контраверзе од свог настајања, то се тешко може рећи за Астерикса. Од целокупног дела, спорна је епизода, тачније цртани филм „Астерикс и Индијанци“ у којем се главни јунаци Астерикс и Обеликс срећу са Индијанцима, односно Индијанкама. Док је Обеликс покривен од груди до пете, у одећи која изгледа као еквивалент платненог казана (иронично имајући у виду његову биографију), Индијанке су приказане са кратком сукњом и у деколтираној ношњи, што је довело до оптужби за „сексуално дивљаштво“ и „неподношљив злочин према сексуалном достојанству жена аутохтоних народа“. Тога свега у стрип албуму „Велика пловидба“ који је послужио као инспирација за овај цртани филм – нема. Покахонтас је такође оптужена за „сексуализовање“ припадница аутохтоних народа, док је Талични Том оптужен за „приказивање моћи белаца на штету Индијанаца, који су и даље у улози негативаца“.

Догађаји попут ових делују као природни наставак деловања нове, „освешћене“ културе, која је последњих година углавном онлајн, по друштвеним мрежама тражила неподобни садржај. Сузи Киес је након оставке најавила да још увек постоје милиони књига пуних предрасуда и стереотипа коју се штетни за аутохтоне народе Канаде. Она сигурно то најбоље зна, пошто се лажно представљала као припадник истих. Управо због тога, ова и сличне афере данас одају утисак испразног, али врло убојитог и ефикасног лова на вештице. И ничег више.

Пре свега, овакве акције неће помоћи овим и другим народима. Они су у току своје историје поднели све неправде овог света и након тога, све ово делује као јефтина шминка. Нико не предлаже ратне репарације или прерасполеду богатства у њихову корист. У привредном и политичком животу су активни наследници наследника који су на претходно неправедном поретку папрено зарадили и ово је њихов начин да се продужи „статус кво“ који им одговара. Зато корекција у изражавању и размишљању делује крајње цинично, као лака одступница, јефтина компензација, ако има још иког да је дочека. Са друге стране, овом својеврсном изменом прошлости онемогућава се новим генерацијама да уче на грешкама претходних и да, уместо насиља и пропаганде, звезде водиље на путу до истине буду комуникација, образовање и она права, ретко виђена – толеранција. Само тако се може обезбедити да се неправде учињене како аутохтоним народима Канаде, али и свим другим народима без обзира на боју коже, више никад не понове. Узгред буди речено, садашња „просветљена“ култура као да баштини неке од ставова Дуција Симоновића, који је одавно исказивао нетрпељивост према западној култури, оличеној у Тарзану, белом човеку који је у Африци „краљ џунгле“ или Фантому, који је као такође бели човек међу домородачким црним становништвом „дух који хода“. Али није исто када те идеје долазе од једног интелектуалца, као реакција на политику западних земаља која је пропагандом наружила народ коме он припада и који плаћа тежину сваке своје изговорене речи.

Расизам се не учи из књига. Породица и ближе окружење својим ставовима и (не)делима највише ће утицати на појединца да заузме негативне и деструктивне ставове према појединим народима, етничким и верским групама, али о томе се пита и сам појединац. И највећа одговорност је и даље на њему. У његовом, али и сазревању целог друштва, нема лаких решења и њих ни не треба прихватати.

Сви знамо шта је у прошлости почело спаљивањем књига и како се завршило.

Научили смо то између осталог – баш из књига. Хвала Богу да их још увек имамо.