Накањујући се да напишем овај текст, питао сам се да ли се може дати препорука да се неки филм погледа, а да се он не преприча. Схватио сам да моћ мог писања није толика да бих то успео, па бих све замолио да овај филм прво погледају, па да се врате читању овог текста.
Здравко Шотра, најпознатији по филму „Зона Замфирова“, своју каријеру је почео као телевизијски радник шездесетих година прошлог века, те су сви његови каснији урадци такви да се могу гледати у кругу породице, пред телевизором. Након пројекта „Више од игре“, који је предратна збивања приказивао на невини (дечји) начин, стављајући их кроз призму игре са лоптом, за ову прилику поново сарађује са сценаристом Слободаном Стојановићем. Поред тога, за оба ова дела се може рећи да је редитељ успешно извршио поступак истовременог прављења филма и телевизијске серије.
Враћање у не тако далеку прошлост сматрам неопходним, јер лекције које данас учимо су такве да њихови најбољи ученици постају роботи у фабрици бесмисла или своје животе заврше прерано.
Прича говори о учитељу разреда III2 у малом месту по завршетку Другог светског рата. Времену „народних судова“, ратне пропаганде у дечјим песмама, конфискације имовине, чежње за вољенима, немаштине, сирочади, али и о нади и вери у бољу будућност. Година дана коју деца проводе са учитељем, таква је да ће је памтити заувек.
Филм почиње маглом, из које се чују ратни пуцњи и рафали. Из ње излази само један војник и улази победоносно и слободно. Долази до споменика победе из Великог рата, а црквена звоне почињу да се чују. Пење се на зграду општине и ставља заставу победника да се вијори. Чињеницу да је та застава била комунистичка и да ће се убудуће историја другачије рачунати, глумац Милош Жутић као наратор објашњава: „Наш град је ослобођен ујутру петнаестог октобра 1944. године. Остале датуме слабо памтимо. Помешали су се у један бескрајно дугачак дан.“
Тај војник, кога глуми Драган Николић, распоређен је да буде школски учитељ. Упознавање са децом и дечје представљање њему изазива сећање на све пале саборце (очеве, стричеве, ујаке, рођаке те деце), те се учитељ заплака. Тада први пут изговора гесло читавог филма: „Идемо даље! Плакали смо, па шта! Није забрањено! Ни војницима!“ Заиста, ако после трауме, попут ратне, човек не пусти сузу, а после ње не устане и не крене даље, остаће заувек у тузи, и живот ће му бити тежи него што већ јесте. Деца добијају лекцију да је човек биће осећања, те да их не сме сузбијати, али и да им се не сме предавати, већ мора наставити да живи. Све то, пред децом којој треба бити ауторитет, разбија шаблоне лажне строгости и ствара везу поверења између њега и њих. Да је поступио било како другачије, деца би га сматрала лажовом, и свака следећа лекција, макар били исправна, стајала би под знаком питања. Joш један детаљ који говори о привремености, јесте што се часови одржавају у кафани под називом „Златно буренце“, јер су све школу и остале веће зграде „запоселе војске“.
Поред тога, нешто што се не виђа у нашим филмовима и серијама, а и у јавном дискурсу се не помиње, јесте питање одговорности и казне. Оно је приказано у сцени где учитељ уводи заробљеног Немца, кога зове Шопенхауер (остаје нејасно, да ли му је то право име или га само тако зову) – а који је послат да им помаже у разред – пред децом и поставља му следећа питања: „Шта сте тражили овде у нашој земљи? Ко те звао? Шта има овде твоје?“ Након тога, учитељ изведи заробљеног Немца напоље, а деца врше „стрељање блатом“, гађајући га све док се не огласи звоно. Учитељ, иако је такође изгубио породицу и лично га није гађао, овим поступком пружа деци вид одушка, а уједно и штити заробљеника неконтролисаног излива беса. Реченицом „Сам си, брате, крив“, заправо му поручује да не могу тек тако неког примити у друштво након злодела са стране којој он припада, па макар их и он лично не чинио. Одмах затим помаже Шопенхауеру, кога тумачи Велимир Бата Живојиновић без иједне изговорене речи, да се опере, а комшиница Стана показује величину своје словенске душе и доноси пешкир и каже: „Јадан човек. Мој Миша је тамо код њих“. Колико је српских жена бринуло о страним људима, надајући се да ће Бог умилостивити стране жене да исто тако погледају и њихове мужеве, синове и браћу.
Још једно важно питање у новом друштву јесте – песма. Деца су певала и раније, а сада су им ратне пропагандне песме постале омиљене. „Певају машинке, лепше него птице“ само је један од стихова тих песама. Учитељ који је провео четири године у рату, каже да је то испевао само неко ко никад није слушао машинке. Замоли децу да се утишају и послушају цвркут птица. А затим нагло опали рафал митраљеза у плафон, на шта сви покрију уши рукама. Птице певају, машинке убијају, рече учитељ и поче их учити другим песмама. Рат је ову децу прекинуо у игри и нанео им много зла. Учитељ је био тај који је покушао да ту игру настави и да школу на ту игру надогради.
Убрзо по завршетку рата, почињу са радом „Народни судови“, који су углавном изрицали исту пресуду, смртну. Деда једног ђака стављен пред суд као ратни богаташ. Понашање деда Драгише, кога тумачи Павле Вуисић, је пркосно, јер са смешком гледа у масу која жели да га стреља и говори да не само да је богаташ у рату, него да је то био и пре рата, а да пошто је тако навикао, да ће то бити и после рата. Учитељ се заузима и користећи ослободилачки ауторитет, моли и успева да измоли да се деда Драгиша не стреља, већ да мере буду блаже и да се сведу на конфискацију имовине. Након тога, деда Драгиша доноси прасе као поклон за спасен живот, на шта му учитељ лупа шамар. Иако можда непримерено, да млада особа удара старијег човека, учитељ само подсећа деду Драгиши које нове ударе може да очекује од нове власти.
Прасе које је деда поклонио у послератном гладном добу је била велика вредност. Како наратор каже „Оскудевало се у свему, осим у нади. Ње је било у изобиљу“. Учитељ, опет, ово прасе користи као још један наук деци и објашњава им судбину свиње коју јој је човек одредио. Но и поред тога, није бранио деци да заволе прасе, да се играју и трче са њим, да му тепају, и да касније када дође време за клање, пусте сузу са њим као добрим другом. Део где директор Божур, кога глуми Данило Бата Стојковић, долази и затиче прасе и говори како је „врло замршено“, говори колики је био страх о расподели друштвене имовине. Како је када се имало врло мало, свако ко је имао и мало више, сматран већ за поборника приватне својине, будућег буржуја и противника државног поретка. Док се месни производи деле деци и комшијама, директор који очигледно воли да једе, из принципа одбија да узме иједан чварак.
Поред тренутака у којима је учитељ главни лик, издвајају се две приче, обе трагичне. Прва о доласку и одласку баке Велинке, а друга о Милетовој хармоници и повратку њега и осталих војника из заробљеништва. Обе приче, заправо наглашавају последице рата и након његовог завршетка, изражене кроз чежњу за најмилијима, стрпљење до поновног сусрета и тугу након схватања да до њега ипак неће доћи. Да оно што је најважније не може бити узето у рачун, најбоље објашњава реченица из филма: „Питам се да ли ће у обрачуну ратне одштете бити узето у обзир то што нека деца четири године нису виделе своје очеве.“
Учитељ учи обичном, необичном, а у ствари једном једином животу. Иако не прави учитељ, методи које је спроводио се у данашње време сматрају модерним. То се нарочито добро види у примеру, где их учи да возе бицикл, што је крајње практична ствар, тек пошто су научили таблицу множења. Проверавајући да ли заиста знају, директор Божур упада у комичну ситуацију, где га једно дете исправља у одговору. Док сва деца знају таблицу множења са једноцифреним бројевима, а један ученик и са двоцифреним, један ђак не зна никако. Оправдавајући његово незнање, учитељ каже „он не зна таблицу множења, али зна да тера точак“ (мислећи на бицикл). Шта заправо тиме каже јесте, да је у једној заједници потребан свако. И онај уман и онај мање уман, али који ће на други начин дати свој допринос. Ипак, лекција о љубави је она у којој су му и ђаци помогли. Учитељ се био заљубио у месну бабицу, и та заљубљеност би трајала заувек, да на наговор деце није скупио храброст и одлучио да је запроси.
На крају, учитељ се растаје од деце, читајући им одломак из романа „Браћа Карамазови“, када се Аљоша опрашта од деце у роману. Даје им савет да остану деца тј. да и поред свих недаћа којих ће сигурно бити, сачувају бар једну лепу успомену, па ће и та успомена сачувати њих.
„То је крај. Идемо даље.“