Пре неколико година, интернетом се пронела вест да је руски милијардер и власник фудбалског клуба „Челзи“ измирио коцкарске дугове руског писца Фјодора Михајловича Достојевског, које је овај направио у једној коцкарници у немачком граду Висбадену. У њој се такође налазила и табла на којој је писало да је у тој коцкарници Достојевски остао дужан и тачан износ дуга, због чега је Абрамович наводно и решио да га измири, рекавши притом: „Достојевски никоме ништа није дужан. Скините ту срамну таблу.“ Трач или истина, догађај делује нестварно, као да се одиграо у неком филму или књизи. И одиграо се, много пре тога, у роману „Људи са четири прста“, Миодрага Булатовића, званог Буле.

Овај несвакидашњи писац родио се 20. фебруара 1930. године, у Окладама, код Бијелог Поља. Са непуних десет година је остао без оца. У Крушевцу је завршио гимназију, а у Београду је студирао психологију и књижевност. „Кад сам дошао у Београд, мувао сам се око железничке станице, по вагонима, подрумима и свратиштима. Из Крушевца сам стигао у велики град и решио да из њега никад не одем, осим у мртвачком сандуку. Прве ноћи заспао сам у фургону на станици и ујутро се пробудио у Краљеву. Живео сам годинама као клошар, на самом дну, облетао око студентских и војничких мензи, скупљао отпатке хране и парчад кукурузног хлеба. Купили су ме којегде полумртвог, водили у болницу и хранили глукозом да не умрем“, изјавио је у једном интервјуу. Овакво животно искуство, надограђивано и у познијим годинама, обојило је посебним, тешким бојама и његово стваралаштво. Рекао је да је имао среће што је на време упознао Иву Андрића, коме је само пришао на улици, представио се, рекао одакле је и да је у Београд дошао да промени свет. Он му је и помогао да каналише свој списатељски дар.

Прву приповетку објавио је 1950. године и она носи назив „Моја мајка“. Већ 1955. године, са својом збирком приповедака „Ђаволи долазе“ скреће пажњу на себе. У Удружење књижевника Србије примљен је 1957. године, када је Иво Андрић, који је тада седео у комисији, предложио да се гласа о његовом чланству следећим речима: „Боље је да тог младог човека пустимо да уђе на врата. Знам га ја добро: акробата је тај. Ако га не пустимо кроз врата, увући ће се кроз неки од прозора. Можда и кроз таван!“ Уследила је збирка приповедака „Вук и звоно“ и роман „Црвени петао лети према небу“, који га је и прославио. Ова дела показала су да је реч о писцу специфичног стила и поетике, који приказује „демонску“ слику света, различиту од онога што је до тог тренутка био важећи тренд у домаћој књижевности. Оспораван од стране критике због тога, он одлази у иностранство, али не престаје да пише и постиже значајне успехе. Књиге су му превођене и објављиване у иностранству у великим тиражима и сматра се једним од наших најпревођенијих писаца, уз Андрића и Павића. Своју поетику он ће даље продубљивати у романима „Херој на магарцу“, „Рат је био бољи“, „Људи са четири прста“, „Пети прст“, „Gullo gullo“ и др.

Ретко који писац је имао тако необичан и узбудљив живот као он. У Паризу се дружио са чувеним уметником Салвадором Далијем, али и људима из друштва Стевице Марковића, телохранитеља француског глумца Алена Делона. „Многе од њих сам возио у пљачку и молио да не краду“, рекао је а затвора се спасао јер је, каже, добро познавао кривични законик и од лопова никад ништа није узимао. У полемици између новинара „Дуге“ Драгољуба Голубовића и писца Данила Киша, око тога да ли је „Гробница за Бориса Давидовича“ овог писца плагијат, Булатовић је наступио на страни новинара, а против Киша, заједно са писцима Драганом Јеремићем и Бранимиром Шћепановићем. На Кишовој страни тада су, између осталих, били Предраг Матвејевић, Оскар Давичо, Никола Милошевић и Борислав Михајловић Михиз! Посебан куриозитет, барем за ширу читалачку и књижевну јавност, сматра се његово чланство у Социјалистичкој партији Србије, које му многи нису разумели ни опростили. “Он је знакове недосљедности исказивао и према својој идеолошкој слици. Петокраку је сматрао црвеном жабом, ругао јој се на сва уста, а опет је тој жаби послушник био. Зашто? Жабу је сматрао бољим пливачем од рака. Видјевши колико је опозиција трома и без јасније визије живота, везао се за социјалисте“, рекао је Булатовићев друг из младости, књижевник Жарко Ђуровић.

Са ликом и делом овога писца упознао сам се преко романа „Људи са четири прста“, који је објављен 1975. године и који му је донео „НИН“-ову награду. „Демонска слика света“ је можда и најбољи начин да се опише ово дело. Смештено у емигрантске подземље тадашње Европе, препуно неподобних и опасних људи, палих анђела и демона у паклу тадашњих европских политичких и криминалних кругова, ово дело говори не само о њима, већ и о земљама из којих су они побегли, а нарочито о земљама у којима су се они нашли. Поменута епизода са измиривањем дугова Достојевског само је једна у низу сцена у овом калеидоскопу ужаса, који је осликан искрено и верно, а опет уз помоћ гротеске и фантастике. Књига „Пети прст“, осмишљена као додатак овом роману, допуњује фантастичне елементе овог дела својеврсним прегледом стварних животних ситуација, понекад чуднијих и језивијих од оних фантастичних које су инспирисале. Заједно, они приказују један свет налик данашњем, лишен наде, невиности и доброте, који опет вапи за њима. И подстиче читаоца да их тражи.

Можда баш захваљујући гротесци и фантастици у његовим делима, она данас делују застрашујуће модерно и визионарски. А како и не би, ако се узме у обзир буран и узбудљив живот овог аутора. Ипак, Булатовић је нека своја, лична, драматична искуства успео дуго да чува само за себе. Једно од њих, смрт његовог оца, представља уједно и његову највећу личну трагедију. Његовог оца усмртио је муж његове тетке, са два метка из пушке, док га је он као мали држао за руку. Трећи метак, намењен њему, остао је заглављен у цеви. Рајко Петров Ного у свом делу „Запиши то, Рајко“, наводи, према причи самог Буатовића да су његовог оца у крви поставили на кућни сто од храстовине, који је упио његову крв, а на коме је он касније написао своје прве текстове. Писао је осењен том очевом крвљу.

Иако заборављен, он и дан данас живи међу нама, превасходно кроз своја дела и стравичне визије које су завештане у њима. Да је то тако, упркос забораву, сведочи један догађај неколико година после његове смрти. Након завршетка рата на простору бивше Југославије, у Босни и Херцеговине, један амерички новинар распитивао се који је Србин током рата силовао највише жена муслиманске вероисповести. Један његов српски колега одговорио му је: Грубан Малић, што су му присутни у том тренутку такође потврдили. Недуго потом је овај главни лик Булатовићевог романа „Херој на магарцу“, у коме су критичари својевремено видели „највећег сина наших народа и народности“, завршио на потерници Хашког трибунала, само са именом и презименом, без фотографије, година старости и личног описа!

Истина је чуднија од фикције, јер за разлику од истине, фикција има смисла.