Шеталишта у Херцег Новом лети су, као и у свим градовима надомак мора, позорница не само за људе, него и музику. Нарочито ноћу. Прошавши поред изузетно посећеног клуба, чији су гости заузели малтене цело шеталиште, наишли смо те вечери и на уличне свираче. Прва група коју смо срели изводила је обраду једне Азрине песме, у тунелу до кога је допирала прегласна музика из клуба. Након изласка из тунела, мало напред, пролазницима је вече увесељавала друга група, такође младих људи, који су изводили народне песме. „За овакав бунт треба их наградити“, помислио сам, док сам их даривао.

До мог познанства са народном музиком дошло је сасвим случајно. Једно време слушао сам тзв. world music, који ми је био важна станица за упознавање музике читавог света. Иако је глобализација културе омогућила музичарима да на великом тржишту пласирају своја дела, музичка размена ипак се доминантно одвијала као цунами музичких садржаја из развијених, западних земаља, према свим осталим, са ретким садржајима који су долазили из обрнутог смера. Да би се појавили на тако развијеном и агресивном тржишту, неминовна су била прилагођавања, како у самој музици, тако и у наступу, који мора, у највећем броју случајева, бити на једином, светском језику, са све припадајућим маркетингом. Оно што се некада звало world music данас постоји као једна својеврсна полица „разно“, етикета за све оне музичаре, који елементе традиционалне музике својих и других земаља, покушавају да прилагоде у модерне трендове, као искривљена слика њиховог музичког наслеђа.

Због тога сам се једно време био окренуо домаћим музичарима који стварају у оквирима овог жанра, али ми се чинило да је притисак наступа на страном тржишту уклонио везу између њихове музике и културе из које су поникли. Тако сам изгубио интересовање за њихова дела, а уједно и за традиционалну, народну музику. Међутим, све се то променило захваљујући групи „Калем“ и њиховом албуму „Месече“.

Првенац групе „Калем“ доноси нам обраде народних песама, као и ауторске песме, у складном извођењу на виолини и гитари, са вокалом као створеним за ову музичку пратњу. Овим албумом, наше богато музичко наслеђе освежено је за још једно „читање“, односно „певање“, снагом ауторског двојца, који га својим личним печатом и надограђују. Насловна песма „Месече“ то само потврђује, јер се на прво слушање чини да је у питању већ нека позната и остварена нумера наше народне музике. Исто се може рећи и за „Циганчицу“, која би могла бити сјајна визит карта музичких способности њених аутора.

Оно што ми се посебно допада код овог албума јесте што аутори не посежу за модерним захватима у извођењу традиционалних песама у неком другом жанру, као ни прилагођавањима за наступ на страном тржишту. Њихова посвећеност произилази из приступа стваралаштву и музици на коју се ослањају. „Леп је осећај припадати неком народу. С обзиром на велику брзину протока информација, лако је изгубити се у огромној понуди у свим областима, па тако и на пољу уметности. Велики народи се диче својим стваралаштвом – код нас је та идеја још увек млада иако нисмо тако млад народ. Важно је радити на томе да се то промени сада, јер је право време за тако нешто“, истакли су у једном интервјуу чланови групе „Калем“. Тешко да ће се њихов албум наћи у рафу world music у музичким продавницама у Њујорку, али то га не чини ништа мање вредним. Напротив.

Албум „Месече“ представља потврду да наша богата културна традиција, иако запостављена, још увек није рекла своју последњу реч. Група „Калем“ храбро се одлучила да плива против струје, ослонивши се на нашу народну музику, истовремено је надограђујући, надасве успешно. Немају жељу да се свима свиде, али поседују визију у ономе што раде, што је данас, нажалост – реткост.

А само реткост и даје вредност.

Уверите се и сами.