Када смо донели одлуку да ћемо ове године отићи на летовање на Крф, супруга и ја смо знали да ће из тога неминовно следити нова прича. Међутим, прошло је већ месец дана откако смо се вратили, а репортаже још увек нема.

Хоћу ли чекати док нас не завеју снегови, питају се мени драги људи.

Не одговарам ништа.

Када помислим да пишем о Крфу, неки недокучиви осећај овлада мноме. Не умем јасно да га изразим, али га зато јако добро познајем. Рекао бих да је то немир, премда у потпуности владам собом. Није да немам шта да кажем; дух ми је оран и често размишљам о Крфу. Али мисли се уморно и невољно претачу у речи, као да се у неком ситу непрестано премеревају и престројавају. И оно мало што успе да претекне на страницу, не смањује ту кнедлу у грлу коју осећам, иако је нема.

И нека тежина се спушта на странице по којима пишем.

Одмахујући главом, све мислим: отићи ће.

Али само писањем.

СВЕ ЈЕ ОВДЕ ЛЕГЕНДА

У историјско доба антике, поморска сила града Коринта држала је у поседу ово острво, пре оснивања Сиракузе на Сицилији. Но, као што је Крон устао против свог оца Урана српом, тако се и ово копно у Јонском мору у облику српа побунило против свог старатеља, за превласт на Јонском мору. Њихови сукоби обележели су историју античке Грчке, изазвавши, уз мешање Атине, и Пелопонески рат, у коме су подржали Атину.

У потоњим временима, ово грчко острво било је под влашћу Римљана, а потом и Источног римског царства, односно Византије. По њеном првом слому, острво су запосели Млечани, да би се онда нашао у поседу епирских деспота, а доцније напуљских краљева. Као владар Епира и Тесалије, овим острвом у једном тренутку владао је и Симеон Синиша, полубрат цара Душана, а затим и Тома Прељубовић, који је био ожењен његовом ћерком. Међутим, убрзо након тога, враћа се у посед Млечана. Тома Палеолог, брат последњег византијског цара Константина XI Палеолога, српског порекла по мајци, нашао је уточиште на овом острву после коначне пропасти Источног римског царства. Турци га никад нису успели освојити, успешно је одбио две њихове велике опсаде. У редовима млетачке посаде на овом острву било је и наших људи, о чему сведочи и Доситеј Обрадовић, коме су се нашли током његовог боравка на острву, где је учио грчки.

После нестанка Млетачке републике, Крф се у два кратка наврата нашао у поседу Француске, а између њихове две владавине са осталим острвима у Јонском мору, образовао је републику, прво под турском, а потом и руском заштитом. Након друге француске владавине, био је засебна држава, под енглеском управом, да би средином 19. века коначно био присаједињен Грчкој.

Нама је данас најпознатији као место васкрсења српске војске у Првом светском рату. Првих месеци 1916. године, у највећој поморској евакуацији у Првом светском рату, уз помоћ италијанских, француских и британских бродова, на Крф је пребачено око сто педесет хиљада војника, четранест хиљада избеглица и двадесет две хиљаде заробљеника. И то после невероватних мука преко снегом и ледом окованих путева, глади, умора, исцрпљености од свега тога и додатно – од чекања на албанској обали…

Све је овде легенда, рекао је Дучић о Крфу. Све што се тада у Првом светском рату десило данас скоро да личи на легенду. Али се заиста десило.

Зато је тај део наше заједничке историје трајно определио нашу прву посету Крфу.

ОСТРВО СПАСА

Прво смо посетили „Српску кућу“, у центру града Крфа, недалеко од чувеног шеталишта Еспланаде. Мало је рећи да је то неопходна прва станица на острву, за све које интересује Први светски рат, а нарочито боравак српске војске, на „острву спаса“. Кустос музеја, Љубомир Сарамандић, може вам пружити не само историјске чињенице, него и важне податке о спомен-обележјима која су раштркана диљем острва, од којих нека нису толико позната да би се нашла на туристичким картама. Уз своје драгоцено време и знање, поклонио нам је и своју књигу „Ходочашће на Крф“, обогативши нашу личну библиотеку, која је ово путовање спремно дочекала са књигом од које се на одмору нисмо одвајали – „Крф – острво васкрсења Србије“, Жељка Поповића.

Њега смо нашли у кући поред, тачније испред Српске радње, где се, према речима историчара Милоша Ковића, налази највећа књижара са делима која се баве Првим светским ратом. Њени љубазни упосленици радо ће вам препоручити значајна издања о овом периоду наше историје, а такође вам могу пружити важна обавештења о самом острву и нашој, личној историји на њему.

Сви ће се они сложити шта је једном речју незаобилазно.

ВИДО

Евакуација српских војника на острво спаса трајала је око месец дана, од краја јануара до краја фебруара 1916. године. Гладни, болесни и исцрпљени војници су били постројени на малом острву Лазарет, у недрима Крфа, где су савезнички официри из санитета вршили тријажу. На друго, каменито, „острво змија“, како су га звали мештани, упућивани су они најугроженији, највећим делом млади регрути. То острво ми данас знамо као Видо.

До њега се стиже из луке града Крфа, бродовима само једног превозника који то омогућава. Овде не важе економске теорије о штетности монопола. Пловила су добра, посада поуздана, а кратка пловидба до Вида траје колико и песме „Тамо далеко“ и „Пукни зоро“, које је заједно и прате.

Ниједно грчко острво нема за нас значај као Видо. Као што се оно лако може уочити са зидина града, на које гледа немо, као сенка, тако се и током одмора на Крфу из његове сенке не можете склонити. Недалеко од пристаништа, мала стаза одвешће вас до маузолеја, саграђеног по нацрту руског архитекте Николаја Краснова, где су похрањени посмртни остаци наших солдата са свих гробаља диљем Крфа. Али поглед наш је дуго гледао на игру сунчевих зрака на модринама испод мазуолеја, опеваних у стиховима Милутина Бојића, који се налазе на оближњој спомен-плочи.

У тим речима, чува се сећање на те плаве дубине, последње уточиште наших горостаса Првог светског рата, ту предивну младост и стамену зрелост, који су своју голготу повлачења са родне груде, у глади и исцрпљености завршили на дну мора.

Ни граја деце из летњег кампа пар километара одатле, ни запиткивања српских туриста да ли има плажа на Виду за купање, ни страни хотел, који бојажљиво краде Богу дане лево од пристаништа, не одузимају ништа од светости оних који на том острву и подно њега почивају.

Њихови су животи записани у вечности. Јесу и биће.

ГВОЗДЕНИ ПУК

Били смо смештени северно од града Крфа, у Дасији. Плажа нам је била близу, море је било лепо током целог боравка, пријатно и без таласа, а удаљеност од града Крфа није била велика и лако се дала савладати коришћењем аутобуских линија градског превоза. А то нам је било важно због истраживања.

Посета острву Виду свакако је најважнија за свакога ко дође први пут на Крф. Али смо такође имали намеру да посетимо и друга спомен-обележја о боравку наших војника на овом острву.

Први од њих налазило се недалеко од нашег смештаја. На путу између Дасије и Ипсоса на северу, у дворишту једне мале цркве налази се споменик Моравској дивизији и њеном другом пешадијском пуку „Књаз Михајло“, познатом под називом Гвоздени пук. Ту сам се први пут током боравка на острву запитао о тој игри времена са свима нама. Да ли су  војници, који су ту боравили, могли и замислити тада да ће њихови сународници долазити да посете место на коме се налазио њихов логор? Да је то уопште и могуће? Покушао сам да усликам српску и грчку заставу док се померају на ветру, али једва да сам успео да уграбим један тренутак када су обе заставе довољно подигнуте. Или бар на задовољавајући начин, по неком мом мишљењу.

Као да време за њих не тече на исти начин.

АГИОС МАТЕОС

Боравак војника страних земаља, а понајвише наше у толиком броју, утицао је значајно на живот мештана овог острва. Како ли је њима било када се толико наших људи, са толико недаћа нашло међу њима, то само Грци знају. Али тај сусрет завршио се оним што код људи често са радошћу побеђује и мора победити: љубављу и топлином. То нам је доказало место звано Агиос Матеос.

Наш првобитни план је био да посетимо ово место на Преображење по грегоријанском календару, које се ту прославља као велики празник. За ту идеју сам се још више заинтересовао када сам прочитао да је и ту, у унутрашњости острва, боравила наша војска.

Из нашег смештаја кренули смо аутобусом до града Крфа, а одатле је са главне аутобуске станице ишао аутобус до Агиос Матеоса. Постоји само једна линија која води до овог насеља, свега пар пута дневно. Пошли смо у подне, да бисмо могли да се вратимо последњим аутобусом у пола четири поподне. Возач нам је одмах по уласку одсечно саопштио „Агиос Матеос!“, да знамо да је то његово одредиште, као да је био сигуран да смо погрешили. Овакав дочек нас ипак није поколебао и сместили смо се на своја седишта, са још свега неколико путника.

Иако волим да дремам када се возим аутобусом, макар и само на кратко, у овој вожњи сам одустао од тога. Да нисам то учинио, остао бих ускраћен за величанствене велеслаломе којима нас је у вожњи почастио наш шофер. Без журбе и сигурно, пролазио је аутобус кроз сеоца раштркана међу брдима на острву, по улицама које су биле широке таман колико и он сам. Осим нас, није возио ниједног туристу, па смо му са великим разумевањем праштали што повремено мало одступа од утврђеног правца своје аутобуске линије, како би неког од локалаца одвезао кући.

Када смо стигли у Агиос Матеос, нисмо затекли велику прославу. Прошло је један поподне, насеље је деловало пусто, сунце мало после зенита а напољу наравно топло. Нисмо знали да ли је прослава прошла или тек треба да буде. Размислили смо шта нам је чинити, па смо кренули узбрдо и убрзо стигли до цркве Светог Матеје. У њеном дворишту налази се спомен-биста Јаниса Јанулиса, великог пријатеља наших војника који су се опорављали на Крфу. Као дечак од тринаест година, заједно са својим земљацима, помагао је придошле војнике смештене недалеко од овог села колико год је могао. Прича о њему најбоље осликава снагу новостеченог пријатељства мештана и придошлица.

Вратили смо се до срца села, које ипак није било пусто. На малој приколици, пекли су се јагањци, у кафаницама седели су мештани и пар британских туриста. Покушавајући да „ухватимо“ интернет на нашим телефонима како би пронашли спомен-обележје Дринске дивизије, које је важно за Јанисову причу, један од мештана исправно је препознао да смо туристи и позвао нас на велику прославу празника села то вече на оближњем стадиону. Мистерија је коначно била решена! Слегнули смо раменима: ако не успемо да се од спомен-обележја, удаљеног око двадесет минута хода, вратимо на време да ухватимо аутобус, прослава нам свакако не гине. И тако смо кренули пешке, по сунцу, са шеширима, наочарима за сунце и заштитним факторима, ловећи сваки могући хлад који смо на путу могли пронаћи.

Спомен-обележје указало нам се коначно са наше леве стране, у хладу високог дрвећа. Ту смо и ми мало предахнули, посматрајући споменик пирамидалног облика, са цвећем и ситним новцем који су оставили ходочасници попут нас. Ту се налазило гробље нашим палим борцима, на земљишту Јаниса Јанулиса. На његовој њиви су сахрањивани преминули борци, а он се за живота зарекао да ту њиву никад неће обрађивати, чак и кад њихови посмртни остаци нису више ту почивали, јер су пребачени на Видо. Кажу да је Јанисов син након очеве смрти одступио од дате речи свога оца и да је једном приликом пустио стоку на испашу баш на тој њиви, али да ниједно грло то није преживело. Од тада, Јанисов завет и даље живи.

У околини се такође може видети и спомен-чесма српских официра, али нисмо имали времена и њу да посетимо. Да се не бисмо враћали по сунцу, решили смо да стопирамо неки превоз до села.

Нисмо у томе имали никакво искуство.

Неколико аутомобила, готово празних, прошло је поред нас, немо, као да њихова тишина може пећи јаче од сунца. Били смо спремни да одустанемо, када се на нашу велику радост зауставио један тамно-плави пикап, налик оним старим из „Заставине“ производне линије. Наш спасилац звао се Јанис, као и његов надалеко чувени земљак из ових крајева. Каже, одвезао би нас све до нашег смештаја, само да га посао тог дана није водио на другу страну. Уз његову помоћ брзо смо се поново нашли у Агиос Матеосу.

Наш омиљени возач аутобуса решио је да мало продужи свој поподневни одмор. Када се његов аутобус коначно појавио, били смо му једини путници. Али не замерамо му на кашњењу.

Попут наших војника, и ми смо се уверили у искреност и широкогрудост житеља Агиос Матеоса, и грчког народа уопште.

ДО АХИЛА И НАТРАГ

Дворац „Ахилеон“ јужно од града вреди посетити због врта, који, сходно имену, крије неколико кипова инспирисаних грчком митологијом. Тако са једне од тераса Велики Ахил у борбеном ставу гледа на град Крф у даљини, док се његова смрт од неизлечиве ране може видети иза у врту. Као да се о смрти великих јунака не сме ни мислити.

У овом дворцу налазила се болница за официре у Првом светском рату. Табла са обавештењем о томе на француском језику може се видети на самом дворцу одмах по улазу, али поподневно сунце је својим зрацима ту таблу учинило нечитљивом. За Ахилеон сам први пут чуо у роману “Велики јуриш” Слободана Владушића, чија се радња одвија у Првом светском рату.  Како због реновирања није било могуће ући у дворац, могао сам се ослонити само на његове приказе из романа. Али о томе неком другом приликом.

Више од Ахилеона желели смо да посетимо место на коме су се наши војници први пут искрцали. То место налази се у Гувији, између града Крфа и Дасије где смо били смештени. Када смо стигли тамо, на повратку из Ахилеона, дивили смо се колико ресторана и продавница има у близини на једном месту, за разлику од Дасије код које су локали доста раштркани уз пут или плажу. Обала Гувије ипак није толико лепа за купање, али јесте за своју првобитну намену: као лука. О томе сведоче и бројни чамци и бродови.

Први кораци наших војника на овом острву забележени су на малој спомен плочи, око које су се играла деца. Њена блага косина и уздигнутост изнад тла пружала је вредан допринос њиховој игри. Када сам јој пришао да је фотографишем, родитељи су заповедили деци да се склоне, извињавајући ми се за њихову немирност. Ја сам се запитао да ли би наши војници имали нешто да им замере. Они би свакако морали имати последњу реч, јер је, последично, њихова жртва и довела до тог смеха. А нисам сигуран да би према деци били тако строги.

На супротној обали одатле према северу, у месту Комено, видела се једна црква. Била је удаљена пола сата хода одатле. Пошто се до ње без чамаца обалом није могло доћи, кренули смо преко магистрале, дужим путем у односу на морски, праволинијски. Стигли смо тамо са последњим зрацима сунца као стражом пред њихов починак. Небо је својом палетом модрог и ружичастог бојило и воду.

Црква се налазила на врху малог рта, тик уз море. Када смо дошли у њено двориште, један старији господин, претпостављамо црквени помоћник, управо ју је закључавао. „Касно је, касно, дођите сутра“, рекао нам је на енглеском језику. Добро, рекли смо, без противљења. „Одакле сте ви?“; упитао нас је, па смо му одговорили да смо из Србије. „Касно је, касно. Сутра, дођите сутра ујутру“, поновио је, а ми смо рекли да не знамо да ли ћемо доћи сутра, због наших планова, које он наравно није знао. Застао је. Пришао је вратима цркве и откључао је. „Уђите, али не дуго. Касно је, касно“, рекао је и пустио нас је унутра. Целивали смо престону икону, а он нам је поновио да је касно, касно, пруживши нам да целивамо две свеће. Обећао је да ће их сутра прислужити. Подарио нам је крстић и иконице, а онда нас је испратио из цркве. Било је већ касно, али смо му били захвални.

Прешли смо рт и кренули обалом до магистрале на аутобус, али нас је ту поново сусрео наш нови познаник. Повезао нас је колима и открио да се зове Спиро, по свецу који је заштитник острва, што је на Крфу често име. Црква у којој је служио се диљем интернета ословљава са „Church of the Hypapante“, односно „The Ypapanti Church“. Саграђена је у 18. веку и припадала је једној имћуној породици пореклом са Крита. Дуго је била напуштена, али је обновљена крајем двадесетог века. Престона икона открила нам је да је посвећена Сретењу Господњем.

Наши сународници су већ од првог дана овде имали Божији благослов.

Први сусрет са погледом на Сретење.

ЛИТИЈА

Последњи дан пред наш повратак била је недеља. У граду Крфу одржавао се помен на победу у другој великој опсади Крфа од стране турске војске. Према предању, њој је највише допринео Свети Спиридон, чије се мошти налазе на острву, које је он и узео у заштиту. Овај дан, 11. август, један је од четири датума у току године када се из цркве Светог Спиридона износе његове мошти у литији у којој учествује цео град.

Литија са моштима светог Спиридона је за град Крф као свеправославни сабор. У мимоходу се могу чути српски, руски, грчки и румунски језик. Прозори у самом центру града тада су окићени малим таписеријама у црвеном и златном, којима је обележена путања литије.

У граду Крфу налазе се двадесет и четири цркве, саграђене и распоређене тако да су увек дискретне. Чак и она у којој се налазе мошти свеца заштитника острва може лако да се мимоиђе. Архитектура цркава није налик онима које познајемо у нашим крајевима, а њихови звоници се некако чудно утапају у околне грађевине. Вероватно им у томе помаже време у коме су саграђене, када су људи више гледали испред и изнад себе.

Помислили смо да посетимо цркве које су посећивали наши војници током боравка на Крфу, али смо се задовољили учешћем у литији. У њој смо сигурно били и са њима.

ЗБОРИШТЕ ПОТОМАКА

Данас је важно да пронађемо ту везу са њима, да је поново откријемо.

Размишљао сам о нама и њима, у ових сто година и више колико нас раздваја, које су сличности и разлике. И још увек размишљам о томе. Шта се све издешавало у том периоду, питам се, да ли су после такве „Одисеје“ и помислили да долазе нова страдања, још великих искушења… Шта ли ће тек бити сто година после нас?

Пут до људи који су остали и вратили се са Крфа је пут до нас самих.

Митрополит Димитрије рекао је: “Острво Видо и Крф постаће за будуће наше срећније нараштаје Српски Јерусалим, збориште захвалних потомака.” Ове речи потоњег патријарха, који се и сам у току Првог светског рата нашао на Крфу, одјекују и данас.

Боравак на Крфу стога обавезује. Баш као и повратак.

Народ који није веровао да је побеђен, и остао је непобеђен.