„Је**ш човека који није у стању да потроши 5-10 евра на књигу, филм или албум. И немој случајно да је неко споменуо ону чувену ‘народ нема ‘леба да једе’ и слично, јер су нам кафићи, продавнице и клубови препуни. То није људско биће, то је човеколика спужва. Тужно је то што су и они малобројни који су били спремни да троше, сада научени на то да је сваки нематеријални садржај џабе“, изјавио је вођа групе „Бриганд“ Велибор Николић, приликом изласка њиховог првог албума „Далеко је Вавилон“. Каква изјава за деби. Занемаримо за тренутак какву рекламу прави себи и својој групи и поставимо питање: да ли је у праву?

Прво што ћете помислити: да ли је луд, зна ли где живи? Баш зато, мислим да ове Велиборове речи не треба тек тако одбацити, као покушај једног музичара да се издвоји из мноштва. Сви знамо како живимо, да је излишно то понављати, што не значи да о томе не треба говорити. Економија је, као што јој и само име каже, у својој суштини управљање кућним буџетом. И у њему се мора наћи макар мало места за културу. Док је још има.

Наравно, нико од нас није у обавези да спашава културу. Зна се ко за то прима плату. Али наша је одговорност да користимо слободе које су нам на располагању. Није их остало још пуно. Такође, заједно са тим, сви примећујемо да је дошло до ерозије свих вредности на свим нивоима. То је, нажалост, светски тренд, и ретко ко заостаје. Можемо нашироко разговарати зашто је то тако, али можда је боље да уместо тога, нешто предузмемо. Хтели ми то или не, живимо у потрошачком друштву, који можда и јесте крив за сумрак вредности у њему… Али служећи се његовом (хладном) логиком можемо рећи шта мислимо о неким појавама. И можда неке и поправити. Простора за то још увек има.

Ријалити емисије, естрада, поп-култура, стрипови, књиге, филмови, музика, ови и други садржаји пливају у истом талогу и туку се за нашу наклоност. За 5 или 10 евра (или нешто више) сви су једнако доступни свима. Ту је наравно и бесплатни садржај, интернет који нуди непрегледно мноштво (не)културе, док ми гледамо смешне слике мачака. О пиратерији да не говоримо. Не заборавимо и медије који мамећи нас сензацијама, уједно и усмеравају нашу пажњу и наше курсоре ка садржају од кога и сами зарађују. Купујте оно што вам кажемо, јер ми боље знамо шта има већу потрошњу, јер је креирамо тако што вам дајемо савете. Таутологија неукуса. Заборавимо да ћемо садашње стање у култури, а тиме и у друштву, поправити простим гуглањем. Мораће много више да се ради, да би се заиста осетила нека промена набоље. Размотримо шта нам је чинити.

Узмимо да је наш буџет Велиборових 5-10 евра месечно. Скромно, али можда и довољно за почетак. Ако смо решили да вратимо вредности, односно културу у друштво, крећемо од тога да стварима које нам сметају не дајемо тих 5-10 евра. Као ни курсоре наших мишева, екране мобилних телефона и наше време, у целини узев. Тотални заокрет, и у новцу и у пажњи.

Ако волите књижевност, можете учинито доста тога да је још људи заволи. Подржите своју локалну библиотеку, тако што ћете постати њен члан. Можда данас уз помоћ новца свако може да објави књигу, али не може баш свака да заврши у библиотеци. Наградите писце које волите, тако што ћете куповати књиге директно од њихових издавача, ако је то могуће. Сетите се књиге и кад није Сајам књига.

Не дозволите да музика коју слушате буде само нешто што „иде у позадини“. Размишљајте о томе шта слушате чак и када не можете свим чулима да се унесете у слушање. Дајте шансу свим извођачима и ако вам се неки њихов албум свиди, купите га, било у физичком или дигиталном формату. Или га бар лајкујте и шерујте.

Учините својим присуством част филмским фестивалима на које не долазе само кандидати за Оскара и такмичари у продаји кокица. Њима се ретко кад бави пиратерија, што такође говори о њеним дометима. То се односи и на домаћи филм. Направите картотеку омиљених аутора и пружите им подршку. Ако то изискује пуно времена, онда направите бар списак тема које бисте подржали у домаћем филму. Сигуран сам да тога бар има. (Не)успех на домаћим благајнама можда није најбоље мерило да ли је филм добар или не, али то не значи да на том тржишту не треба учествовати. Једна жртва неће бити довољна и као и за многе ствари у животу, и на овом пољу победиће упорност.

Не заборавите на музеје. Иако племенита свечаност, Ноћ музеја је ипак само једном годишње. А у доба пандемије вероватно и ређе. Иако им се основна поставка некад не мења годинама, често и оне ванредне, сезонске, буду занимљиве.

Ако сте роб бесомучног листања по друштвеним мрежама чак и кад немате разлога за то, („само да видим шта има!“), опколите себе садржајем који има неког смисла. Личне препоруке (тзв. word of mouth) користите таман колико домаће и стране сајтове. Окружите се не само људима чији укуси се слажу са вашима, него чијим укусима верујете. Стварајте заједницу у којој ћете моћи да напредујете, а не да се закорите. Ово је посебно важно ако имате децу.

Сви смо свесни да ово није ни налик времену у коме смо одрастали, а тек наши родитељи. Све што предлажем је разумна и строга употреба кућног буџета и личног времена на садржај који волите и који за вас има смисла. И напуштање пасивне политике пуке критике, без конкретних дела. Верујем да се стоглава аждаја са којом се суочавамо одазива само на прецизне ударце потрошачког бича. То је најмање што свако од нас може да уради. Тек након тога, можемо да се жалимо.

Подржите наш скромни манифест.

Неман је пред вратима.