Последњих пар година, Никола Врањковић је са својом пратећом групом музичара постао један од најважнијих аутора у домаћој рок музици. У односу на друге музичаре са сцене, успео је да се издвоји пре свега по музичком изразу и темама које обележавају његово стваралаштво.

Свој занат усавршавао је прво свирајући у различитим саставима током свог боравка у Москви, затим као студијски музичар (са групом „Руж“!) и подршка на концертима (Сатану Панонском!), али је озбиљан ауторски стаж стекао тек радом у оквиру групе „Blockout”. После 4 студијска и 2 албума уживо, група се на крају разишла: Врањковић је отпловио у самосталне ауторске воде, а остатак групе је променио име и наставио рад као „Човек вук“. Разлаз је био далеко од споразумног, а Врањковић је преузео и заоставштину групе, свирајући песме настале у том периоду са новом групом музичара на наредним албумима и концертима. Он се, поред самосталног музичког стваралаштва, бавио и продуцентским радом за друге бендове („Директори“, „E-Play“, „Six Pack“, „Orthodox Celts“ и др.), а такође је радио и као тон мајстор, где је најдуже сарађивао са „Бајагом и инструкторима“. Овакав спој различитих талената обогаћује и његове наступе, што се најбоље види на сада већ традиционалним предновогодишњим концертима, на којима је у музици, слици и техници у потпуности „свој на своме“. Занимљиво је да је на друштвеним мрежама Instagram и Facebook присутан именом и презименом, док његов Youtube канал носи назив „Начальник Камчатки“, по студијском албуму култне руске групе „Кино“.

Мој први сусрет с њим представља албум „Веронаутика“, који ме је током једне зиме научио да песма од 12 минута уопште не мора да траје дуго. Албум је добио име захваљујући глумцу Стеви Жигону, односно његовом гостовању у ТВ емисији коју је водила Оливера Ковачевић, у којој је објашњавао како не може да постоји предмет под називом „веронаука“, јер вера је вера, а наука произилази из сумње. Та емисија оставила је утисак на Врањковића, који је приликом једног интервјуа о томе рекао: „Код нас су одувек постојали људи који су, без обзира да ли се слажете или не слажете са њиховим ставовима, кроз своје изговорене мисли успевали да нахране душе новом енергијом онима који су жељни знања. Ја сам од тог дана размишљао која би реч у мом случају могла да стоји раме уз раме са вером и да једна другој не праве проблеме… и схватио сам да је та реч реч ‘вода’, или како је то Мика Антић давно написао: ‘Ко није пловио / Ко није бродио / Ко се од орканских таласа скривао / Тај као да се упола родио / И као да је упола живео’. Та нека права веронаутика у будућности би могла да буде као нека мала Библија, приручник за све водене људе, од рибара и морнара до обичних туриста у чамцима и љубавних парова који загрљени шетају поред мора или реке”. Крајем 2020, у години у којој је музичка сцена због мера за спречавање ширења корона вируса била малтене непостојећа, стигао нам је његов живи албум „Биолошки минимум“, снимљен током концерта у Комбанк Дворани у децембру 2019. године. Са песмама одсвираним уживо и публиком која пева уз њих, овај албум постао је саундтрек пандемијске 2020. године. Како се погодило да песме са овог албума проговоре и о овом нашем (новом) времену, иако су настале раније, често је несхватљиво и прати само оне најоданије свом стваралачком позиву.

Као неко ко је присутан на сцени од деведесетих година на овамо, са богатим животним и професионалним музичким искуством, Никола Врањковић има шта да каже на бројне теме. У политичком смислу, критичан је и према Милошевићу, али и према онима који су дошли после Петог октобра и онима који су ту данас. Активан је у борби за очување животне средине, о чему сведочи и назив албума „Биолошки минимум“, који означава минимални водостај потребан за биолошки опстанак живог света у рекама чији токови се користе за напајање мини-хидроелектрана. Подржао је борбу за реке Старе планине и престанак коришћења ових хидроелектрана. Тако се, у склопу тренутног односа појединих медија према политичким приликама у земљи, нашло места и за њега, па су разговори с њим везани и за политику, стваралаштво у рок музици, стање у музичкој индустрији и екологију, по класичном српском новинарском принципу: шта ко пробере. За њега се интересују „Данас“, „НИН“, „Време“, независни медији и портали, а пре месец дана гостовао је у подкасту „Агеласт“ Галеба Никачевића. Право изненађење било је његово гостовање у „Балкан инфу“, чија је екипа урадила сјајан интервју са њим прошле године у Крчедину на Дунаву, где живи и ствара. Његова духовна географија присутна на албуму „Веронаутика“ добила је овим и просторне обрисе. Управо ту лежи још један кључ за разумевање њега као личности и аутора. Неко на кога су утицали, по сопственом признању, Тарковски, Момо Капор, Мирослав Антић, Бранимир Шћепановић, Мак Диздрар, Ристо Вртев, Достојевски, Балабанов, Марк Твен, Витомир Николић, Дамир Шагољ, чак и Стево Жигон и многи други, не може се лако сврстати у наше друштвене, пре свега медијске рафове. Отимање о њега у медијском смислу траје и данас и остаје да се види колико ће та његова неукалупљеност потрајати.

Међутим, Врањковићев музички израз је доста специфичан. Његове песме прожете су меланхолијом, тугом, сентименталношћу, носталгијом, у њима се осећа тежина пређеног пута, неког животног жала, осеке у мору живота, која настаје када се сећања повуку и остану мисли о њима. Песме као што су „Награда за страх“, „Две речи“, „Тајни живот сутерена“, „У кртогу“, „Сретење“ и др. показују да је он песник јесени и зиме, не као годишњих, већ као духовних доба и осећања. Стога може пријати људима, а може им се учинити превише депресивним, што је свачије право да просуди. Али ако имате тај осећај за feeling, ту неку јесењу тугу, која долази када се дан скрати и сунце сија ређе, он је музичар за вас. У разумним количинама, наравно. Иако се у наступима и интервјуима ретко смеје, на концертима каже врло људски хвала. Ако вам овакав музички израз „легне“, запловите у његово стваралаштво, али и у дела оних који су утицали на њега.

Кроз четврти талас. И после њега.