Љубав према књижевности и историји ме прати од малена. Ништа их није тако добро спојило по мом укусу, као што су то учинили историјски романи. Један од најважнијих, са којим са се сусрео у основној школи, био је роман „Под слободним сунцем“, словеначког писца Франца С. Финжгара.

Ово дело прати словенског ратника, Истока, који покушава да сачува своје сународнике на Балканском полуострву, од Хуна и Источног римског царства, а испуњење овог завета одвешће га чак до Цариграда и двора цара Јустинијана и царице Теодоре. За свој роман, који је светлост дана први пут угледао 1906-1907. године, Финжгар, иначе католички свештеник, проучио је обимну историјску грађу и пропутовао Балканско полуострво, како би своју причу учинио што веродостојнијом.

„Под слободним сунцем“ може се посматрати из два различита, али кроз историју врло повезана гледишта. Пре свега, као историјски роман, он упознаје читаоце са доласком Словена на Балканско полуострво, њихове сукобе са другим племенима који су у Европу дошли током Сеобе народа, али и са Источним римским царством, моћном и организованом државом на овом тлу. Током нешто више од 1000 година, колико је ово царство трајало, словенска племена, односно народи који су из њих произашли, постали су несумњиво важан део историје ове државе, а тиме и света. Иако најчешће љути противници, словенски народи Балканског полуострва примају хришћанство и културне обрасце од ове моћне државе, наизменично опадајући и растући под њеним утицајем односно његовим слабљењем. Иако су за ово царство Грка и Ромеја, како су себе звали,  сви Словени били „варвари“, остаје чињеница да је последњи византијски цар, који се суочио са неумитном османском силом, био словенског, односно српског порекла. А то је нешто што би требало да памтимо, јер је то оставило трајни печат на нашу историју и културу. Ово дело нас, дакле, упућује на наш први сусрет, а на нама је да не заборавимо његово исходиште.

С тим у вези, не мање важна је и чињеница да овај роман представља сведочанство о панславизму, односно свести о постојању заједничке прошлости Јужних Словена. Колико су везе које их спајају издржале све буре минулих времена, довољно говори што у последњих сто и више година од његовог настанка, готово да нема ниједног дела из овог жанра које се бави овом темом. Наши писци, али и сценаристи и филмаџије, не иду даље од СФРЈ погледа на Балкан као простор од Вардара до Триглава, сметнувши с ума, случајно или намерно, да о Балканском полуострву не знамо много, а нарочито не о свим везама које постоје између народа на његовом тлу. Као да ће се другачијом перспективом пореметити нека деликатна равнотежа историје, а пре свега – моћи. Основне теме овог књижевног дела – слобода, част, достојанство, љубав, слога – узимајући у обзир историјске околности након више од века од његовог настанка, као да нам се, са другог места у историји, обраћају о вредностима које смо, чини се, готово напустили. Нажалост.

Точак историје се непрестано окреће и ако у вековима будућим не искрсавају целе епохе које су прошле, у њима често освану неки њихови делови. У недостатку озбиљне конкуренције, „Под слободним сунцем“ постаје дело које доста говори о Словенима, некад и сад. Питам се, када би се те тако удаљене генерације среле, шта би једна другој могле да кажу?

Можда: све је мање варвара, а све више Римљана.