У јесен 2006. године, на иницијативу Форума словенских култура из Љубљане, покренута је међународна едиција „Сто словенских романа“, која је окупила више од 100 писаца, десетине преводилаца и књижевних критичара, издаваче и установе културе из девет словенских земаља: Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Хрватске, Словеније, Бугарске, Словачке, Русије и Белорусије. Едиција има за циљ промоцију словенске књижевности настале након пада Берлинског зида, односно како је рекао њен први главни уредник, Митја Чандер: „Били смо свесни да је словенски свет толико уситњен, ако не и подељен, да се чак и тако добре идеје могу разбити о стене стварности. Водило нас је уверење да, упркос свим разликама, припадамо истом идентитетском кругу и да зато имамо шта да кажемо једни другима.“ Као што видимо, едиција не садржи романе писаца из Чешке, Пољске и Украјине. Можда њихове културне делатнике ова међународна иницијатива не занима или они себе не сматрају више словенским светом. То је њихово право. И то је тако словенски.

То је један од разлога зашто је данас тешко говорити о постојању словенског културног простора. Ако би се пописали сви уметници, научници и друге познате личности које су словенског порекла, тај податак имао би само статистички значај, с обзиром на то какви су тренутни односи између словенских народа. Иако броје око 300 милиона душа, панславизам не постоји. Он је само мртво слово на папиру, неспособан да произведе било какву политичку или друштвену идеју. Словене данас чврсто спаја само комунизам, односно његово наслеђе. За неке је то био рај, за неке пакао, једни га у одређеној мери још увек живе, а други су га се одрекли преко ноћи, иако им је помогао у остваривању неких циљева. Сродност језика, историјска кретања којима су били изложени и међусобни сусрети и везе у прошлости данас су кратке цртице у школским градивима, након којих се Словени враћају сопственим проблемима. Ако се пре тога и дотакну тих заједничких цртица.А њих има и више него што су сви они сами спремни да признају.

Нема народа који је тако величанствен када се бори за слободу као што су то Словени.. Битка на Куликовом пољу, Косовски бој, Хуситски ратови, борбе Пољака опеване у делима Хенрика Сјенкјевича, Солунски фронт, Велики отаџбински рат, само су неки од подвига који сведоче о непоколебљивости Словена, када су суочени са страним завојевачима. У борби за слободу, Словени су хероји, равни онима из античких епова.

Њихова највећа, најтужнија од свих мана, то је чувена словенска неслога. Могу само да мислим шта ју је раније производило, пре овог времена када су Словени расути по бројинм земљама, са сродним, али различитим језицима, друштвеним уређењима и вероисповестима. Колико су величанствени у борби за своју слободу, толико су сурови и страшни у борби међу собом. Нарочито у оквиру једног те истог народа у једној држави. Као да се тада, више него у периодима мира, најјасније види колико су слични. Крв није вода.

Пишући о судбини градова Данциг и Бреслау, који су нама данас познати као пољски градови Гдањск и Вроцлав, немачки филозоф и историчар Фридрих Енгелс написао је: „Зар је било потребно читаве области, насељене преимућствено Немцима, и велике градове, потпуно немачке – уступити народу који до дан-данас није дао ниједног доказа да је способан да изађе из стања феудализма?“[1] Ову изјаву, као и сличне упућене другим словенским народина, упркос неким интервенцијама, Енгелсу и његовом колеги Карлу Марксу историја није заборавила. Нису је ни Словени заборавили. Штавише, они су је и прихватили. То је можда и најизразитија словенска особина: посматрање себе очима других и некритичко усвајање њихових најгорих оцена, без икакве могућности за помиловање и рад на себи. Назовите то како год желите, самосажаљење, аутодеструкција или аутошовинизам, та словенска малодушност данас их тлачи више него што су могли сви њихови страни завојевачи. А они се и даље њоме обилато служе, заједно са неслогом.

Славни чешки сликар Алфонс Муха осликао је између 1910. и 1928. године 20 великих слика, на којима су приказане сцене из историје и митологије чешког и других словенских народа. Данас се чини као да је она настала пре неколико стотина година. Нестварно делује да је постојала таква свест о заједничким коренима, пре свега у жељи за слободом, која повезује све словенске народе и да је уложен огроман труд, у истраживању и сликарском умећу, да се оживи и овековечи оно што је он назвао „Словенска епопеја“.  С обзиром на све што се десило са словенским народима у мало више од сто година, откако је Муха почео свој рад на овом циклусу, с правом се можемо запитати: шта нам доноси будућност? Ако имамо права на њу, имамо ли и обавезе? И које?

Ако ова питања не поставимо сами себи, поставиће их неко други, заједно са одговорима.

Од немила до недрага.

[1] Н. Нарочницка, „Због чега смо и с ким војевали?“, историјски огледи, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 46.