Од када је света, постоје приче о херојима.

Од сумерских епова, разгранатих прича из класичне старине, преко библијских поука, до новијих времена, ове приче у себи садрже и пресек стања у друштву које их је изнедрило, односно свест и осећања према себи и свету који их окружује. Али, ово нису једини и најважнији мотиви за насушну потребу за оваквим причама од памтивека. Модерни суперхеројски филмови су одраз те потребе, али је велика већина њих само пуко средство за пласман производа и неких друштвених идеја, изгубивши сваку везу са причама са огњишта из којих су у суштини потекли.

Поставља се питање да ли их је човек сметнуо са ума. И да ли је заборавио да их је заборавио.

ШТА ЧИНИ ХЕРОЈЕ?

Док нам по великим и малим екранима пролазе пантеони нових божанстава, причајући са променљивим успехом о моћи, корупцији, добру и злу, њихов можда најважнији део остаје готово у потпуности прескочен и замењен ескапизмом и спектаклом. Чини се да је од праисконских корена остао само „натприродни“ елемент хероизма, као да је потребно да видимо грифоне како лете да би се на њима појавили хероји.

Са друге стране, медијски ступци неретко играју на лаке поене, стављајући на олтар вечито променљивих симпатија и пажње јавности приче о опстанку упркос тешкој материјалној ситуацији, или опакој болести, појединаца или вишечланих породица. Ништа не продаје огласни простор као добра прича са виолином у позадини, док се део те исте јавности теши својим невољама посматрајући много веће.

Међутим, у њима је могуће исправно препознати оно што је верујем у свима нама и захтева поновно враћање и неговање.

Нема хероја без жртве.

ПРЕДАВАЊЕ

Није неопходно да имамо супермоћи и чаробна бића да бисмо били хероји. Али тужна је истина да је лакше веровати у њих него остварити такав подвиг као што је жртва.

У свом најчистијем облику, жртва представља несебично даривање без изгледа за материјални и нематеријални лични добитак у блиској и даљој будућности. То је, дакле,  поклањање у смислу давања од себе, предавања, као нешто неизбежно у животу.

Живот нас никад неће оставити толико равнодушним, да ћемо моћи да га проживимо без жртве. Она је неопходна за све што настојимо да урадимо, остваримо или кажемо. Ако је и некоме све у животу толико потаман, да делује да никад није осетио тежину избора, онда је свакако морао жртвовати и све оно што би самостално деловање, труд и рад донели. То избегавање неугодности је засигурно довело до губитка и нечег доброг.

Наравно, не смемо пренебрегнути ни оне који су се жртвовали за нас. Наши родитељи, породице, пријатељи и љубави чинили су и чиниће жртве, некад једва приметно, а некад са изузетним напором. Оне су обавезујуће за нас и нашу будућност. Али не у смислу обичне трансакције, како је то приметио Достојевски, куповине и продаје, дуга и потраживања. То су делови наших малих личних легенди, које стоје у равни са онима које нам долазе из епова, а почесто их и превазилазе.

СУМЊА

Свет је велико, непознато место и бројне неправде окружују нас са свих страна, будећи у нама неспокој и сумње у било шта даље од пуке сутрашњице. У време кратке пажње и уске зоне комфора, нестаје потреба за жртвом. Јер све је већ ту, око нас, чему велики резови, непознанице, ризици? За кога, за шта? Не трошите се улудо, па свет је опако место, коме веровати, још мање и поклањати? И то себе?

Свет без жртве, као скуп трансакција ја-теби-ти-мени, куповина и продаја, узимала-давала, да, то је свет нове сутрашњице и мирног сна у њој. Можеш се жртвовати само за себе и људе који су ти драги. То је једина стратегија опстанка и здравог живота.

Али то није жртва.

И наш дух се не мири са тим. Њега плаши тај нови свет. Јер ми желимо да нам трудној супрузи неко уступи место у реду или градском превозу. Желимо да чиновници у администрацији буду насмејани и расположени, спремни да нам изађу у сусрет. Ако се то дешава само као трансакција, ма колико били богати да све то платимо, бићемо трајно сиромашни.

То није наша истина.

ПОСВЕЋЕЊЕ

Нама је потребна, штавише неизбежна жртва која се подноси у по бела дана и ноћи, несебично, без сведока, награде, у име јасне вредности са суштином, без сопственог рачуна и за свакога без разлике.

Жртва не постоји без вере, љубави и наде, као њихов саставни део и само у њима као нешто сасвим природно. Жртва је могућа ако изађемо из себе, посматрајући себе очима којима посматрамо оно што од света очекујемо. Само оне вредности којима желимо да се окружимо морају бити и вредности којима ми зрачимо. И деламо.

Далеко од тога да је ишта од овде изнетог лако и разумљиво остварити. Иза нечег што делује једноставно крије се наравно непредвидива сложеност понашања, мисли, речи, дела и осећања. Пут до чистоте овог идеала захтева велика одрицања и испуњен је сумњом, вечитим преиспитивањем, неповерењем и сигурним губицима, често несамерљивим ономе што се губи и несагледивим у тренутку када се губе. Али победа у жртви их стога чини више изузетним и величанственим.

Било би немогуће образложити и прихватити је, као сврисходност, као неминовност, да се некад, неко, доста давно, прекјуче или данас није макар мало жртвовао, за све нас, или за неког од нас, а да тога можда нисмо ни свесни. То исто ће можда урадити и сутра.

Баш та једна кап у мору живота може довести и до плиме и до олуја, али можда и до рибе у време суше.

ПОКЛОЊЕЊЕ

Пожртвовање се не ограничава само на личне агенде и оне са којима их делимо. Све што предајемо за остварење одређених замисли, сопствене снаге које у том настојању улажемо – физички напор, интелектуалне способности, време – јесу жртва, али се она не ограничава само на циљеве. Истина, нема хероја који се није ослонио на сопствене снаге и уложио све, али то није једина жртва која се подноси и коју је могуће поднети. Жртва коју чинимо за оне који су нам драги или коју су они поднели за нас је важна, али не зато што се без ње не може, већ зато што се захваљујући њој учимо у жртви.

Када се обични разговори, коментари на друштвеним мрежама и медији дотакну тема као што су бољитак појединца и друштва као целине, ред, рад и дисциплина, поштовање закона и правично уређење, неће се заобићи психологија, историја, економија, социологија, право, у форми култивисаних или потпуно ласцивних запажања.

Но ретко ће те конверзације отићи даље од сопствене комоције у несигурне воде личног доприноса, рада, труда и залагања, а да не склизну у пуку самопромоцију и охрабривање сопствене (не)савести.

Данашњи човек у својим оценама људи и друштва око себе као да превиђа да је способност за жртву неопходни везивни чинилац свих нас усудимо ли се да мислимо о бољем сутра за себе али и за друге.

На све неправде којима је бременита, наша заједница приде производи и одређене комфорне законитости које су карактеристичне за свако време у коме је било људи, а које су производ разочарења, сумња, очекивања и пораза.

Жртва је, дакле, не само предавање, већ и поклоњење, дубља понизност од обичног климања главом и кроткост пред неком узвишеном вредношћу која сама по себи нема цену.

Лична жртва свих нас је неопходна ако се залажемо за чистију животну средину, боље опхођење међу људима, уклањање корупције и криминала. Предавањем себе и поклањањем некој посебној вредности ми прелазимо плитак поток пуке трансакције, клизавог камена самозадовољства и самодовољности, крећући се ка вредности која нас теши, кује, кали и преобликује.

Живот је једна велика жртва.

ИСТИНА

На све неправде којима је бременита, наша заједница приде производи и одређене комфорне законитости које су карактеристичне за свако време у коме је било људи, а које су производ разочарења, сумња, очекивања и пораза.

Чини ми се као да имају за сврху да заборавимо све наше победе, приче из детињства, са огњишта, из родитељског крила, ванвременске, вечне приче о херојима и жртви. Али ниједна од њих нам није одузела глад и жеђ за новим. И никад неће.

Ми не заборављамо.

Ми знамо судбу.