У граду је немогуће имати однос према кретању сунца.

Нешто између свих његових зграда наш поглед не упућује ка небу, него некуд на доле. У игру светлости и сенке око нас.

Ми волимо да кажемо како „започињемо дан“, али грешимо. Опхрвани обавезама, ми у дан упадамо, као ђак у журби усред школског часа. Можда каснимо свега пар минута, или чак сат-два, али журимо, треба журити, овај, треба, па да, треба стићи, куда, туда… И оно што ми зовемо дан не почиње нити се завршава кад и онај прави.

Своје јутро усмеравамо према нашим неким путоказима, а смирај дана и његов вечни починак нама представља само промену дисплеја.

Време тако пролази мимо нас, а ми се у његово постојање гурамо са неким својим перипетијама.

У ПРИРОДИ ПОЗНАЈЕМ ДАН

Тамо где нема великих здања свуда унаоколо, небо некако стоји тешко и притиска предео, по коме се људи боре са стихијом природе.

На том платну, све је некако живо. И брда, по којима су расуте куће, или ћудљиве планине, чије неке делове облаци један дан посећују, да би их други дан, као свадљиви познаници избегавали. И реке хук уме некад да заглуши све друге звуке, и да буде преко потребно освежење, или тешка студ…

Тек у природи се нови дан заиста види. И чује.

Гле, први зраци светлости стижу тако тихо. Понека дивља птица воли да украде мало од те тишине, а у томе јој се придруже и звуци кућа које се са својим станарима буде, а затим и понеки ауто… Петлови се исто чују однекуд, али некако усред тог славља, или на његовом крају.

Чак и када сунце љубоморно чувају облаци, па нема његових зрака да овој слици дају преко потребне нијансе, опет се јутро разликује од сваког другог доба дана.

И опет ми је оно најлепше.

ЈУТРО ЈЕ ПОЧЕТАК

Први дан школе је почео једним јутром. У гранама дрвећа, у лишћу међу њима и оном опалом по трави, упловљавали су зраци сунца, док је граја малих ђака пунила двориште оивичено шумом. Пред вратима непознатог, ја сам међу својима и онима старијим од себе тражио… Нешто. Како њима није ово све тако необично као мени, питао сам се.

Можда баш зато путовања волим да започнем јутром. Заправо, и пре њега. Пут по мраку, од кревета преко купатила до дневне собе, води до ствари и намирница. Последњих провера и малих, стидљивих оброка. И та јутра дочекујем ишчекивањем поласка.

Дан венчања дочекао ме је стаменим јутром. Разбудио сам се чим сам отворио очи. Освануо сам одлучан и спреман. Необично лагано сам устао. И мали нехајан осмејак угледао сам на свом лицу.

Дане које не волим да памтим у сећања призивам као тешке, замућене. Њихова јутра немају везе са мном, дочекујем их некако механички. У њима се будим строго, хладно, изненада и без осећања. У измаглици. Тако их и памтим.

НА КРАЈУ ЈЕ ЈУТРО

Размишљајући о томе, изненада у своје мисли призивам приповетку „Први пут с оцем на јутрење“.

Све што се спознало је минуло. Што се осетило и доживело, оно страшно и неописивао, сада је остављено. Не носи се даље, не путује у истом правцу. Без преседана, остаје на перону.

Прича Лазе Лазаревића завршава се тамо где почиња једна нова прича. На самом крају је један почетак.

А на самом почетку налазе се љубав, вера и нада.

Зато и не волим заласке сунца.

То последње руменило дана, пре него што сестрица ноћ ступи на сцену, у мени буди неку сету. Прошао је још један дан.

Истина, могао је бити ма какав, и добар и леп, и ружан и само за заборав.

Не живим радујући се крају нечега, већ почетку.