О, Хиландаре, о, Хиландаре, има ли још који народ на свету ван тела свога срце своје као што си ти роду српском!

Неименовани немачки новинар приликом посете Хиландару

Света гора. Како вели један руски путопис: „Није важно јеси ли или ниси био на Светој гори – чим чујеш њено име душу ти испуни осећај радости што она постоји, што се на њеним молитвама држи свет.“ Ипак, ако постоји могућност, свакако је треба посетити, без обзира да ли је човек потпуно у вери, тек почиње да се упознаје с њоме или уопште и не верује. Први ће овде наћи неизрециве благодати, које ће их још више учврстити у вери; други ће увидети сав значај и смисао вере и биће понукани да започну да шире своја сазнања и видике; трећи, пак – премда је таквих на Светој гори врло мало – можда буду подстакнути да погледају ствари из другог угла.

Ево како је путовање изгледало мојим очима. Главни циљ ходочашћа био је Хиландар, као и већини српских ходочасника – поготову оних који на Свету гору иду по први пут.

Дан први

После муњевитог и мајсторског пролажења кроз претрпане граничне прелазе уз помоћ нашег водича (и возача) Зарета – а у томе нам је засигурно помогла и заставица Свете горе, окачена о предњи ретровизор, као и њена небеска заступница – стигли смо до метоха манастира Хиландара званог Каково или Мило Арсеница. Манастирска црква, под конац уређени вртови и травњаци, бујно зеленило, вештачко језеро, здања изграђена у старом стилу и поврх свега пријатни домаћини – све ово чини Каково правим рајем на земљи. Метох снабдева Хиландар за реконструкцију преко потребном столаријом од кестеновог дрвета, које расте на његовом поседу, као и разним другим производима. После окрепљења и разговора с монасима и радницима наставили смо даље, према Јерисосу.

Јерисос је једна од две луке преко којих се може доспети на Свету гору. Он се налази нешто западније од Свете горе и из њега испловљавају бродови према манастирима с источне стране Атона. Поред тога што је туристичко место, далеко је познатији по својој луци. У луци се издаје и виза за Свету гору (тзв. είδικον διαμονητήριον).

Будући да смо имали среће у преласку граница, стигли смо и да се окупамо у мору. После вечере вратили смо се у смештај.

Дан други

Рано ујутру кренули смо према јерисоској луци, пре тога свративши у најбољу локалну пекару „Ο φούρνος του Μιχάλη“ („Михалисова пекара“, чији су власници студирали у Београду, узгред буди речено). По доласку у луку узели смо визе и укрцали се у брод. Путовање до хиландарског пристаништа илити арсане траје нешто више од пола сата. По искрцавању на Свету гору сачекао нас је комби који нас је одвезао до Хиландара.

Недалеко од садашњег налази се старо пристаниште св. Василија, као и воскарница, где два монаха праве свеће за потребе Хиландара. Одмах затим настављају се уз пут нови засади винове лозе, део винограда из којих се добија чувено хиландарско вино. С десне стране пута остају баште и стакленици, док се с леве уздиже задивљујући по својој висини Пирг (тј. кула) краља Милутина. Пирг је служио као одбрамбена грађевина, а такође се са ње светлосним сигналима давао знак монасима у Хиландару у случају опасности, односно појаве пирата или пљачкаша. Даље смо ишли кроз воћњаке и маслињаке, поред многобројних чемпреса, чувара старине на Светој гори. Сав пут од пристаништа до самог манастира одише историјом. На месту где су монаси дочекали цара Душана постоји обележје у виду Душановог крста; уз пут је и његова маслина, као и маслине засађене приликом посете других српских владара. Нешто ближе Хиландару налази се чесма краља Александра Обреновића. На овоме путу сваки корак је посебан.

По доласку у манастир оставили смо ствари у згради некадашње мазгаре, данас огромне просторије за смештај ходочасника и отишли у гостопримницу на окрепљење у виду хиландарске ракије ципуре и кафе. По камењу вековима глачаном корацима хиљада и хиљада монаха и ходочасника кренули смо да се упознајемо с манастиром. Улаз у манастир чува Мати Божија, чија је фреска остала неоштећена приликом несрећног пожара 2004. године. С улаза се пружа поглед који изазива незадржив узвик сваког ходочасника. Окружени конацима и параклисима са свих страна у средини стоје главна хиландарска црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, крстионица и два огромна чемпреса. Иза цркве налази се извор Светог Саве који никад не пресушује. Попели смо се и на пирг Светог Саве, одакле се раније, док шума није порасла, видео поменути пирг краља Милутина.

Хиландарска трпезарија је такође бисер за себе. Једна је од ретких која има столове од мрамора међу светогорским манастирима, тј. само прва четири по значају манастира имају привилегију да поседују овакве столове. Сама трпезарија је врло мало мењала облик од своје градње до данас. Обедовање у светогорском манастиру посебан је доживљај. После кратке молитве звуком звонцета започиње оброк, који протиче у тишини, док један од монаха чита какву поучну причу или житије светитеља. После другог звонцета може се сипати вино (звано рицина). Када трпезар примети да је већина завршила обед, даје знак и поново се чује звонце које означава крај ручка или вечере (у Хиландару постоје само два оброка).

О главној цркви нећу подробно писати, јер се архитектонски описи могу лако наћи. Описаћу само делове цркве и службе Божије што су оставили посебан утисак на мене. Наиме, служба се, за разлику од већине данашњих српских манастира, у целини одвија на црквенословенском, уз византијско појање. Таква врста службе сама по себи већ даје неки други дојам и одише старином и Истоком. Током богослужења карактеристична су и велика метанија, односно поклон на коленима при којем се челом дотакне земља пред иконама и моштима.

Посебан је доживљај био и обилазак оближњег манастира Есфигмена, у коме живе монаси-зилоти. Есфигмен већ дуго не општи с Васељенском патријаршијом, те је стога у великој мери изопштен из светогорске породице. Једини манастир који га помаже и подржава јесте Хиландар. Последњих година било је покушаја да се монаси иселе из манастира, чак је дошло и до сукоба с грчком полицијом, међутим Есфигменци одолевају свим нападима. Тамошњи монаси благонаклоно гледају на посетиоце Србе, те смо се стога одважили да уђемо, иако је капија на улазу у манстирско имање била затворена. Лепо су нас примили, отишли смо до манастирске продавнице, црква је, нажалост, била затворена.

Дан трећи

Наредног дана ходочашћа циљ нам је била Кареја, административна престоница Свете Горе. После литургије и ручка (који је око 8 сати ујутру) спаковали смо се и кренули комбијем према другој хиландарској луци Јовањици. Пристаниште се налази на западној обали Свете горе и овуда пролазе трајекти и већи бродови из Уранополиса. Брод плови поред неколиких манастира, као и поред главне светогорске луке Дафни, где смо се и искрцали. Одатле смо комбијем дошли до Кареје. Кареја је разуђени градић са мноштвом келија и скитова, разбацаних у њеној близини. Поред тога ту су и пошта, продавнице, па чак и хотел. Ту смо одсели у скиту Светог Андреја, импозантној грађевини у руском стилу, која би се по величини и лепоти лако могла такмичити са светогорским манастирима и која је имала највећи храм на Балкану до изградње Храма Светог Саве.

После краћег обиласка скита и околине, запутили смо се у испосницу (или како је на Светој Гори зову – посница) Светога Саве. Ова келија од посебног је значаја, јер се у њој налази велике светиње још из времена Светог Саве. Наиме, тамо се налази икона Богородице коју је он донео из Свете земље – чувена Млекопитатељница. За ову келију важи и посебан типик, такође аманет Светог Саве. Монах који овде пребива мора да се моли 12 сати дневно, као и да део молитве обавља клечећи. Данас је у испосници отац Никодим, човек невероватне истрајности и необичне судбине (наиме његов отац је на чудесан начин избегао егзекуцију од стране сопственог кума током Другог светског рата и заклео се да ће сина дати у Божије руке, иако га никад на то није приморавао). После дела молитве које смо провели у испосници обишли смо центар Кареје. У центру се налази и протат, главно административно здање Свете Горе, као и Протатска црква.

Након обиласка центра Кареје, вратили смо се у скит Светог Андреја. Монаси су нас замолили да им помогнемо у башти. Вече смо провели радећи и чим је пао мрак легли смо да спавамо.

Дан четврти

Ујутру после литургије кренули смо назад из Кареје према луци Дафни. Тамо смо сачекали брод који нас је одвезао до Уранополиса, друге, веће луке из које испловљавају бродови за Свету гору. Из Уранополиса смо кренули назад за Београд.

*          *          *

Овде се путовање завршава, али само једним делом. Право путовање је у ствари тек почело. Пут ка још дубљој спознаји себе и света око себе, правих вредности, пут ка већој духовности, пут да постанемо бољи људи. Наравно, тај пут траје сваког дана, и на другим светим и не тако светим местима. Наредних дана и недеља надахнути боравком на Светој гори само смо о њој причали. И с нестрпљењем чекамо следећи одлазак!