Једне мирне вечери, поглед ми је кратко лутао по ТВ екрану, док су се на њему смењивале различите ТВ емисије. Случајним одабиром уз помоћ палца, слаломом који не волим али коме се понекад предајем, поглед ми се зауставио на једном од страних кабловских ТВ канала, који су посвећени кулинарству. Најновију епизоду свог серијала, расположени домаћин посветио је рецептима за брзу и лаку припрему правих укусних специјалитета. „Кад је моја једна пријатељица била у болници, у једном тренутку седећи у својој соби уздахнула је и рекла: Како бих сад појела сендвич!“, рекао је на почетку, а затим наставио: „Тако и ја повремено пожелим да поједем brownie, али немам увек времена да их спремам. Показаћу вам сад како можете направити brownie за три минута!“. То је био почетак узбудљиве кулинарске догодовштине, а ја сам тада већ био далеко, са угашеним ТВ пријемником.

О понуди ТВ канала којима располажемо захваљујући нашим кабловским оператерима, може се писати надуго и нашироко. Не сматрам да сам најбоља особа за то јер не гледам телевизију толико да бих се усудио да размишљам да пишем о томе. Овде је реч о нечем другом.

Пре много година био сам на летовању, када сам се изненада разболео. Страшно ме је погодио стомачни вирус, који је трајао скоро седам дана, тако да нисам могао скоро ништа да једем. Од болести готово да нисам имао апетит, а једино што сам могао некако да једем био је двопек. Са течношћу такође нисам имао среће, па сам се тада служио само чајем од камилице. Тек на половини боловања открио сам да могу да поднесем лимун уз овај божански нектар, који је по тој рецептури од тада па до оздрављења за мене била симфонија укуса. Тако је и данас.

Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну, рекао је Чехов. Овде изложено искуство са летовања није ни принети свим могућим сведочанствима ове велике и тешке истине. Такво једно искуство значајно опредељује приоритете и личне изборе, то је Рубикон који се прелази са страхом и уз дашак наде. Иако има месец дана како сам се накратко препустио том лутању по нашој ТВ понуди, ја и даље не успевам да разумем како једна жеља у болесничкој постељи може да се изједначи са хтењима проистеклим из чисте доколице.

Може бити да је је пријатељица нашег водитеља била у болници само кратко, на некој интервенцији која је релативно безопасна и безболна. Ако је тако, поставља се питање што то није речено. Свакако да не треба да гледамо кулинарске емисије да би се упознали са нечијим здравственим картонима, па је још боље питање, ако је све и прошло безболно, чему овај мост између патње од болничке кухиње и једног пуког хира? Зар „brownie за три минута“ није могао да се представи на неки другачији начин? Да ли је могуће да је уопште и дошло до привидног изједначења ова два сасвим различита искуства?

Нешто није у реду са овим нашим светом.

Шта је то „нешто“, тешко је уочити. Оно се појавно исказује налик овом „кулинарском“ инциденту, али у суштини се тешко одређује шта је то. Тихо, скоро сасвим без звука, једва видљиво, као да се само може назрети крајичком ока, уопште, на самој граници спознаје наших чула, може се осетити, јасније него што се може опазити. Тиха језа.

Као неко праисконско сећање, као нешто са прапочетака колективне свести, у овом готово неосетно лакоm поређењу два потпуно различита искуства осећам један презир према животу. Можда је то само лоше склопљена мисао, јефтин и неуспешан покушај духовитости, глупо претеривање, али га тако доживљавам. Као да коначно пред собом имам јасан симптом свеприсутне болести којој не знам име, а ни крајње домете.

Понекад она носи рухо напукле духовитости, иза које се људи крију од ужаса празних и тескобних личних односа или рањених и разорених породица. Наредни пут то је одело од горчине наслаганих разочарења и мирења са животом као таквим, без утехе и наде. Тканина од лењости чини њено основно ткање, односно нечињење речима, духом и делима. Слаба је утеха што ми нисмо једини које та чудновата болест опседа.

У поплави слика, звукова, садржаја и мисли који уз њих иду, опасани са бежичним интернет мрежама о којима је пре сто година могло само да се сања, у комфору који је без преседана у људској историји, са пажњом од једва три минута, људи почињу да губе из вида да су ипак само људи, са свиме што из тога произилази, понекад награђује али и обавезује. Оно због чега ову емисију не могу да заборавим јесте што она у себи сажима све оно што је у данашњем свету погрешно. Знак једнакости где му никако може бити место, угађање у себичности изван граница ситног хедонизма и дубоко у размажености тела и духа, неразумевања живота у овом свету и светог у животу. Без спознаје добра и зла и у равнодушност према свему томе.

Чудно је како се неке ствари напросто не дају сакрити. У основном значењу те речи, нема праве удобности без комфора. Међутим, само једно слово нас дели од конформизма, као понашања појединца које је у складу са ставовима и очекивањима њему важне друштвене групе.

Можда нам је зато светост живота привремено нестала из вида.

Али не и заувек.