Дан се скратио, зима је свуда око нас, може да се ужива у некој доброј књизи. Као да и сами прате тај ритам годишњих доба, крајем јануара књижевна критика отвара сезону доделе награда за најбољe романe у минулој години.

Изнова се покрећу питања критеријума за вредновање књижевних дела, у новим друштвеним околностима.

По чему се препознаје прави писац?

Да ли је то лепота књижевног израза, богатство маште, друштвена ангажованост, добијена признања за живота или после смрти, или можда наклоност публике? Све од наведеног?

Постоје ли неке особине које су незаобилазне и надасве насушне?

Неумитни точкови историје једног друштва врше принуду да се у различтим временима  нуде различити одговори на ова питања.

Али мислим да је прави одговор ипак једнозначан.

Кренимо стога у потрагу за њима кроз „Један разорен ум“ путовође Лазара Конарчића.

ЖИВОТ ПИШЕ РОМАНЕ

Овај данас готово заборављен роман долази нам из пера писца, чији би живот могао да послужи за врло инспиративно књижевно дело. Рођен је 9. јануара 1839. године у селу Глог, у околини Прибоја. Својим очима видео је смрт свог брата од стрица, кога су турски зулумћари убили пред кућом. Лазарев отац Милинко је због побуне против Турака морао да пребегне у Ваљево, а након неког времена, цела породица се преселила у Ваљево. Тешко су живели, једва састављајући крај са крајем, а онда су, за кратко време, преминули и Милинко и супруга му Спасенија. Њихово четворо деце остали су сами.

Лазара је узео ваљевски црквењак Данило, код кога је дечак остао до краја основне школе. У то време, успео је да стекне занат у рукама, и то – кројачки. Након свршетка школе, преселио се у Београд, где је наставио школовање учећи у гимназији, али истовремено настављајући да се бави својим занатом. Но, догађаји из лета 1862. године трајно су променили његов живот.

3. јуна по старом календару на Чукур-Чесму је сишао да узме воду бакалски шегрт Сава Петковић. Турски низами[1] нису имали стрпљења да га сачекају и у свађи која је избила један од турских војника ударио је дечака, који је притом преминуо. Турски војници који су учествовали у овом догађају су ухапшени, али су приликом привођења у српску полицију покушали да побегну, јурећи ка турској посади полиције у граду, која је притом запуцала на српске жандарме, убивши двојицу и ранивши неколико њих. Ово је довело до оружаних сукоба на улицама града, уз жртве на обе стране. Уз немало инсистирање страних дипломата, склопљено је примирје према коме су турски војници требали да напусте београдску варош и пређу у тврђаву, уз српске гаранције за безбедност турске имовине у вароши. Међутим, трећег дана од немилих догађаја на Чукур-Чесми, током сахране погинулих српских жртава, турска посада на Калемгедану започела је вишесатно топовско бомбардовање Београда. Том приликом, Лазар Комарчић је рањен, изгубиши три средња прста на десној руци. То је био крај његовог кројачког заната.

Године 1867. завршио је за учитеља и добио намештење у Смедереву, где се и оженио. Четири године касније, сестра Јелица позвала га је да дође у Црну Бару, код Шапца, како би преузео вођење кафане, која је остала иза њеног преминулог супруга. Међутим, то га није сасвим освојило и решио је да постане новинар.

НОВИНАР И ПИСАЦ

На почетку своје новинарске каријере, био је велики заговорник идеја Светозара Марковића и са великим жаром писао је о социјалној неправди, уз оштру критику тадашње обреновићевске политике. Уштеђевину стечену радом у кафани, потрошио је на одржавање сопственог листа „Збор“, који је на крају морао да угаси. Иако је био инвалид, учествовао је у оба Српско-турска рата 1876-1878 године.

Напустио је кафану, преселио се у Београд и од 1880. године радио је као коректор у Државној штампарији. Преокрет долази 1882. године, када је постао уредник новина „Видело“, које је држала тада владајућа Напредна странка. Одбацио је идеје Светозара Марковића и постао је тзв. „владин новинар“, жестоко критикујући опозицију, нарочито Народну радикалну странку Николе Пашића. На челу овог листа остао је до 1896. године, а потом је био уредник новина „Српски завет“ до његовог гашења.

Заједно са новинарским, текао је и његов књижевни рад. У својој четрдесет и првој години објавио је свој први роман „Драгоцена огрлица“. Објавио је укупно осам романа и три збирке приповедака. Сматра се једним од очева научне фантастике код нас, јер је његов роман „Једна угашена звезда“ прво код нас објављено дело овог жанра. За роман „Један разорен ум“ добио је награду Српске краљевске академије (претече данашње САНУ). Ипак, чувени књижевни критичар Јован Скерлић није га уврстио у своје дело „Историја нове српске књижевности” (1914), иако је у једном тексту осам година раније и сам приметио да су Комарчићева дела међу најчитанијима у Народној библиотеци.

Нема јасне и недвосмислене потврде да је Скерлићев књижевни став према њему последица политичке нестрпљевиости, мада се Комарчић свакако после Мајског преврата 1903. године и доласком нове династије на чело Србије није могао надати великој милости. Када се угасио лист „Српски завет“, Комарчић остаје без икаквих средстава за живот. Ипак, 1907. године опет је добио награду Српске краљевске академије и то за роман „Мученици за слободу“.

Преминуо је две године касније, на свој седамдесети рођендан.

Поред свега што је проживео у животу, доживео је и смрт своје двоје деце. Треће дете Миливоје надживео је оца, али је умро од рана у Другом балканском рату.

Лазар Комарчић највише је остао упамћен по свом научно-фантастичном роману, због чега наше прво друштво љубитеља научне фантастике, основано 1981. у Београду, носи његово име. Али то наслеђе не умањује значај његовог дела „Један разорен ум“.

КАНТ НАШЕГ ДОБА

Након догађаја на Чукур-чесми 1862. године и онога што је из њега произашло, уз посредовање великих сила ипак је склопљен мир. Турско цивилно становништво морало је да се исели, док су турски војни гарнизони остали у градовима. Тих дана, млади студент права Стева одлази кући, код сестре у Љубовију. Стицајем околности, током своје посете упознаје се са Вељом, великим проучаваоцем лика и дела Имануела Канта. Ове младиће повезује то што нестварно физички личе један на другог, што најпре примећује њихова ближа околина. Њихово пријатељство ће услед тога претрпети велики испит, који је додатно отежан чињеницом да су обојица заљубљени у исту девојку.

Када је послат Српској краљевској академији на читање, овај роман се звао „Кант нашег доба“. Одлучивши да му додели ову награду, оцењивачи су сугерисали Комарчићу да промени назив овог дела у „Један разорен ум“, што је он и прихватио. Првобитни назив ипак боље крије од читаоца путовање у које ће се овим делом упустити. И то је посебно умеће једног писца – да управља очекивањима својих читалаца.

„Један разорен ум“ осликава пишчева болна искуства и учествовање у великом догађају за историју београдске вароши и српског народа уопште. Може се рећи да његово дело има снажан патриотски набој, али он није доминантан и не представља тему овог романа. А до ње се стиже постепено, она се открива читаоцу на исти начин као и главном јунаку, Стеви. Мимо историјских збивања, ово је роман пре свега –  о личности. Шта је чини стабилном, уравнотеженом, како се понаша при појави напуклина, колико је средина (породична, друштвена) у стању или спремна да помогне… Довољно је само рећи да се ово дело сматра првим психолошким романом у српској књижевности. А ни то неће спремити читаоца за његов крај.

„Један разорен ум“ истиче Комарчићеву вештину да верно ослика говор и карактер краја о коме говори. Имајући у виду његово богато животно искуство, ово и не треба да чуди, као и уосталом и чињеница да се роман дешава у периоду који је имао тако велики утицај на пишчев живот. Међутим, смештен у историјске и друштвене околности у Србији, која је још увек под турском влашћу, „Један разорен ум“ осликава зебњу да нас, после ослобођења, очекује још већа и значајнија борба. Као да крајем 19. века, уз све што му је претходило, наслућује и оно што ће тек доћи.

Борбу за људску душу. И ону у њој.

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

Са делом које може бити одличан телевизијски или играни филм, попут биографије његовог аутора, можемо поново обратити пажњу на питања са почетка овог текста. Уз све што му се може оспорити, ипак се мора признати да је Лазар Комарчић прави писац.

Разлог је једноставан.

Прави писац воли и жели да пише. Без прорачуна, задњих намера, упада у стихију и он је и сам стихија.

Стил је неопходна техника, али нема преимућство у односу на суштину. Наклоност критике и публике не вреди јурити. Друштвену ангажованост прави писац ће увек имати, ако искрено и без задршке прича о људима.

А причању нема краја.

НАПОМЕНЕ

[1] Низам је припадник прве регуларне војске установљене у труској царевини 1789. године.