Прошло је 25 година од НАТО агресије на СР Југославију.

Још увек се сећам њеног почетка, те прве ноћи. Спремање за још један школски дан и највећу бригу те вечери – рад из ликовног – сменила је, за неколико минута, једна сасвим нова, дотад непозната страхота. У њу су нас гурнули, силовито, сразмерно трку којим смо се отиснули у своја склоништа, испунивши наше животе страхом, ужасом, попут метежа који смо у тим нашим прибежиштима пронашли то прво вече.

Тај прелазак из светла у таму, у непознато страшног и ужасног, најјасније се призива у сећање. Све после тога попримило је неке чудне обрисе, магловите, испуњене сећањима, али згуснутим. Школе нема, али нема празног хода. Дани се нижу, испуњени, далеко од једноличног. Доручак, дечије игре, ручак, игре са картама, друштвене игре, двориште, код некога кући, док укућани раде. Како је њима било, то само они знају.

Залазак сунца и долазак ноћи су нас зближавали у одласку и боравку у полутами, са другим људима, збијени око страха који нас је међусобно везао. Чак и са светлом, ту не може баш да се чита, нема ни дечије игре. Лезите, ево лезите, говоре нам родитељи, али и после целог дана активности, не можемо да лежимо. Седимо и слушамо све око нас, непрекидно кретање људи, живота који је у немиру какав не памти. Није се могло без прича о политици, лажних и правих вести о погођеним зградама и жртвама, грозничавим погледима, прстију стегнутих око цигарета, чаша, хране, одеће, постељине, деце. Те малене душе не би издржале крај тих прича јер правог краја им нема. Ни ја нисам могао издржати дуго, и кад би ме умор коначно савладао, било је увек исто.

Сан без снова.

Кошмари на јави, у ноћи.

Стихију сећања призвао је одлазак у биоскоп.

РАТ И ВИДЕО ТРАКЕ

Дебитантски филм „78 дана“ младе ауторке Емилије Гашић нашао се у биоскопима почетком септембра, пре нешто више од месец дана. Нисам ништа знао о њему док се није појавио у биоскопима. Тек онда сам погледао трејлер и прочитао по коју реч аутора, како бих се мало више обавестио.

Из самог наслова јасно је у ком историјском периоду је смештен, а то страшно време приказује нам се из угла једне мале породице која живи у сеоској средини. Када отац одлази у војску на почетку рата, мајка и три кћерке остају саме. Сестре своје време проводе у „игри“ са видео-камером која бележи њихове заједничке тренутке: у доколици, игри, одрастању, размирицама, друштву са осталим житељима тог села… Посебно поглавље њихових видео-журнала представља друговање са дошљацима – братом и сестром, који стижу у суседство, бежећи из града.

Филм је у целости снимљен камером „из руке“, тако да је увек неко од главних глумаца иза ње. Исечци из њихових живота, које је камера ухватила и „одала“ публици, снимљени су паметно и без већих захвата који би се чинили вештачки и непотребним. Наравно, оваква структура себи може да „допусти“ да нешто и не исприча, односно да има празнине, нпр. због изненадне сирене за ваздушну опасност и бекства у склониште. Ко нема превише стрпљења, чиниће му се да филм има доста празног хода и да се у добром делу његовог трајања ништа не дешава. Али уместо на силу уметнутих значајних доживљаја, оваква структура посвећује се изградњи карактера.

Три њена најмлађа члана су окосница читаве приче и запањујуће је како је успешно носе. Ништа то наравно не би било могуће без лика мајке, која се сјајно с њима допуњује, бришући све границе професионалне глуме и стварности. Њихов дом се не може у целини сагледати мутним објективом старе видео-камере, али се зато његова топлина итекако осећа.

У филму нема политике, бар не у оној мери у којој бисмо очекивали од оваквог филма. Дешавања на политичком плану, која би објаснила зашто је до бомбардовања дошло, готово и да нема. У том смислу, недостаје оштрија и садржајнија критика НАТО алијансе, која је свакако заслужена, од оне која је видљива у филму. Али је порука филма, иако помало сведена, недвосмислено анти-ратна.

Ко је био довољно мали да се сећа тих 78 дана као времена готово непресушне дечије игре, и то напољу, неће имати никакав проблем да разуме овај филм. Он заправо најбоље комуницира управо са том публиком, нудећи, не само историјски запис, него и носталгију. Одрастање у деведесетима, па била она и ратна, умногоме се разликује од одрастања данас, у миру.

А то је парадокс свих нас који смо тада били деца.

ТАМА БАУКА

Само месец дана касније у односу на претходни, у биоскопе је стигао филм „Баук“ Горана Радовановића, наизглед сличне породичне тематике. Опет се сусрећемо са доживљајима ратне 1999. године из дечијег погледа, по чему су ова два филма на неки начин сродна. Међутим, све њихове сличности се ту завршавају.

„Баук“ нам доноси причу о дечаку Сави и његовој мајци, који живе сами, ишчекујући Савиног оца да се врати са прекоокеанског брода, комуницирајући са њим преко телефонске секретарице. Представа „Баук“ по песми Јохана Влофганга Гетеа (у преводу Алексе Шантића) зближиће Саву и његову другарицу Милицу, али све ће се променити у животима њихових породица са почетком рата.

С обзиром на тему којом се бави, природно је да публика, богата искуством различитих ратних и анти-ратних остварења, већ унапред има представу како једна таква прича може да изгледа. Ко уђе у биоскопску салу да погледа овај филм са „селекторским“ знањем како се то „заиста“ ради, биће у најмању руку изненађен и збуњен, ако не и разочаран.

Иако почиње као приповедање на које смо навикли, овај филм то чини само да би гледаоце упознао са својим ликовима и њиховим међусобним односима. Оног тренутка када рат почне, исходиште у стварности, у јасном односу простора и времена, почиње да се мења. Ретки документаристички исечци из тога времена, у форми телевизијских и звучних записа и емисија уступају место чулним опажањима и осећањима, појединачном, дечијем доживљају једне стварности, које је најлакше сагледати песмом „Баук“, са којом је иначе у природној вези.

У питању дакле није историјски филм, нити са ове дистанце постоји тежња за апсолутном веродостојношћу свих ратних догађаја. То је филм из овога времена о том времену, као промишљање шта нам се то догодило и како ћемо даље. Истина, оно политичко и историјско, што је неопходно за разумевање тих ратних догађаја, упливало је овде више него у „78 дана“, али у пар цртица, сведено, понајвише преко симбола и слика. Онострано, измаштано и сањиво, кошмарно, однело је превагу над оним што је стварно и исторично, а симболично и сликарско над ликовима и карактерима, који треба да их носе и показују. За мој укус, то је можда била и превелика жртва.

Али је своје најважније поруке таква уметничка визија успела овим филмом да изнесе.

БРОДОЛОМ

На месту некадашњег главног прибежишта мојих укућана и комшија у том страшном времену, данас се налази подрум вина. И ја се питам, каква су сећања на то страшно доба, сада када су, чини се, само лична.

Стасавају генерације младих људи који су тада били јако мали да би све то памтили, или уопште нису били ни рођени. И они ће без личних сећања размишљати о тим страшним догађајима. Којим изворима ће се у те сврхе послужити? Које ТВ емисије и документарне филмове ће погледати, којим уметничким делима ће се препустити како би разумели оно што се догодило?

Историјски догађаји попут ових остављају невероватне ране на заједничком историјском ткиву једног народа. И као и свака траума, која погоди ма кога човека, и ова се може сагледати на неколико начина. О њој се може говорити, расправљати, искрено, са свим осећањима које је произвела и свим информацијама до којих смо о њој дошли откако се догодила. Са друге стране, она се може потиснути, зарад неког душевног мира, тако дубоко, да остаје само сећање, као давно потонули брод на дну океана, до ког долазе само упорни истраживачи. Ма у којој тами чамила та олупина, она нас није спасла од бродолома, већ само подсећања на њега.

Неочекивано мала гледаност ова два филма буди у мени неки неспокој.

Нове олује су на обзорју, многи бродови су у опасности, њихова звона се оглашавају, док се тама згушњава.

Требају ли нам та сећања?

Можемо ли без њих?