Када одгледам неки филм, обично га оцењујем тако што поставим себи неколико питања. Да ли је то уложено време донело неко ново искуство, размишљање или осећање? Да ли ме је филм натерао да се замислим, уочим нешто што дотад нисам видео или да неку већ испричану причу доживим на потпуно нов начин? Тек онда почнем да размишљам да ли су се његове основне по(р)уке морале пренети баш на тај начин или некако другачије. Строги критеријуми, рекло би се. Наравно, то не значи да отписујем све филмове који не могу да их задовоље. Неки од њих су ми забавни, смешни, али ништа више од тога. Ретки су они који ми се одмах допадну, које научим напамет од почетка до краја, са свим репликама и ситним покретима глумаца. Чешћи су они које запамтим по једној сцени или две, док ме код неких њихов крај обично натера да променим своје мишљење и погледам их још једном. Најгори су ми они код којих не осећам никакву разлику између себе пре и након њих, као да се ништа у мом животу не би променило да их нисам погледао. Филм „Божији човек“, срећом, није један од њих.

Половином октобра у наше биоскопе стигла је филмска прича о животу Светог Нектарија Егинског, према сценарију и режији Јелене Поповић. Овај некадашњи учитељ, потом монах, митрополит и путујући проповедник по Грчкој, био је познат по бројинм чудима за живота, али нарочито након смрти, јер се верује да његове мошти имају исцелитељска својства. Због тога овај светитељ ужива велико поштовање међу верницима у Грчкој, али и у Србији. Тако је у Ваљеву, на ушћу реке Градац у Колубару, саграђен храм посвећен њему, у коме се налази део његових моштију.

„Божији човек“ је намењен широкој публици, верујућој али и неверујућој, на свим меридијанима, па је зато снимљен на енглеском језику. Иза ове одлуке стоје и финансијски разлози, јер филм, према речима редитељке, не би добио потребна средства да је било другачије. Ова одлука се одразила и на квалитет глуме у филму, која би, иако добра, сигурно била још убедљивија да је филм снимљен на грчком. Но, далеко од тога да је животна прича Светог Нектарија непоправљиво „американизована“. Бављење оваквом темом од стране Холивуда сигурно би довело до преамбициозног и скупог филма, а „Божији човек“ је у том погледу доста скромнији. Ово не значи да би холивудски „третман“ нужно произвео лош филм, већ да је случај или провиђење удесило да се испуни стара народна изрека – према свецу и тропар.

Нема бојазни да би се данашњи Холивуд, заједно са британском филмском продукцијом, ухватио у коштац са овом темом. Последњи филм тог типа, „Страдање Исусово“, у биоскопима се појавио 2004. али се чини као да је то било 1984. Разлог томе није само у религији као теми. Прошло је доба „добрих момака“, односно добрих карактера у књижевности, на филму и телевизији. Бити добар постало је досадно и предвидиво. Готово стерилно. Иако заправо то никад није ни било. Истина је да свако од нас има својих мана, али је питање да ли је истина да сви имамо само мане. Некада су се продукцијске куће утркивале да нам прикажу своје главне јунаке, који се муче са сопственим демонима, док ипак на крају „учине праву ствар“. Из неких својих или других разлога. Затим су почели да нам приказују јунаке који су гори једино од душмана који их немилосрдно прогоне. Ако су сапунске опере из кухиње „Televisa Presenta” биле озлоглашене по јаднима и убогима који на почетку плачу и пате, да би их након сто епизода ипак огрејало сунце, нове приче одлазе у другу крајност. На почетку херој има више мана него врлина и брзо одустаје од „светле стране“. Ако је се и држи, нешто га увек гурне са тог пута и он схвата да једини закон лежи у топузу. До стоте епизоде проћиће кроз огањ порока, освете и моћи, уз осмех и резон „I did it my way“. Исто важи и за филм, само се до циља брже стиже. Приче у којима су карактери пажљиво изграђени, које не упадају у ове шаблоне, доста су ретке јер захтевају пажљиво писање и сложену изведбу. А ко од комерцијалиста на терену има данас стрпљења за то?

„Божији човек“ као филм није без мана. Окретање широкој публици условило је и линеаран начин приповедања, који на тренутке делује као просто повезивање анегдота из Нектаријевог живота. Просечан гледалац са чулима избомбардованим драмским серијама америчке или британске продукције опалиће из свих оружја по овом филму, на друштвеним мрежама али и шире. Ако га тема не одбије да филм уопште и погледа. Навикли смо се да је прича „реална“ ако је у њој све „црно и пропало“, ако ликовима владају најразличитији „бјесови“, којима они повлађују, а ако то није случај, онда су за подсмех, слаби и наивни. Доктор Хаус ми је драг, али он је доктор само у „реалности“ своје серије. У збиљи се давно самоуништио. Прошло је доба карактера који одолевају и на које људи могу да се угледају. Или се бар тако чини.

Свети Нектарије је човек потпуно посвећен вери у Бога. Стрпљив, кротак, послушан, он трпи све недаће које су га снашле, сва понижења, физичку бол а нарочито клеветања, која су тада итекако била опасна, а камоли данас! Ни у једном часу не креће у рат са светом, иако се чини да је свет заправо све време у рату са њим. Вера у Бога, у основне хришћанске идеале: (с)трпљење, доброту, љубав, посвећеност, као и њен опстанак упркос бројним искушењима, највећа су снага коју он поседује. За филм се никако не може рећи да је пропаганда, јер, иако без њене помоћи не би могао бити снимљен, цркву приказује доста критички. И то са разлогом.

Иако је у основи ово филм о вери, то је уједно и прича о једном карактеру, који има хиљаду разлога да буде љут на свет око себе, али не упада у каљугу заједно с њим. Како он остаје веран и доследан себи, упркос свему, откуд му снага, да се држи на тој стрмој литици на којој су се многи оклизнули, да ли би свако од нас могао то да уради да се нашао у сличној ситуацији, све су то питања на која само живот може да да одговор. А свако од нас то мора открити сам.

Гнев је ваш, а моје смирење

Ко је јачи: сила или трпљење?