Са писцем Слободаном Владушићем упознао сам се пре свега преко његових колумни, есеја и стручних текстова. Његов књижевни рад ми је ипак некако увек измицао.

Све се променило када ми је друг из Бара препоручио да обавезно прочитам роман „Велики јуриш“. Као да је знао да обична препорука у мом случају неће бити ни изблиза довољна, успео је да спомене ту књигу у скоро сваком нашем разговору, тако да више нисам имао куд.

Морао сам да попустим.

ТАЈАНСТВЕНО

„Велики јуриш“ је роман смештен у време Првог светског рата и почиње одсудном 1916. годином. Поручник српске војске Милош Војновић опоравља се на Крфу, у вили „Ахилеон“, од свега што је њега и његове другове задесило приликом повлачења преко Албаније. Његов опоравак прекида неколико тајанствених догађаја, који ће га одвести са Крфа, до висова Кајмакчалана и мрачних улица Солуна, на више различитих и врло опасних бојишта.

„Велики јуриш“ угледао је светлост дана 2018. године, када се обележавало 100 година од завршетка Првог светског рата. Међутим, жанровски гледано, у питању је историјски трилер, који се у појединим тренуцима ослања и на елементе хорора и „оностраног“. Нећу тачно навести шта је у питању, с обзиром да би то покварило угођај читаоцима. Свакако је врло редак случај у новијој домаћој књижевности да се теми Великог рата пришло у овој форми.

То су све били важни разлози који су ме окренули ка читању ове књиге.

Поред добијене препоруке, наравно.

БЛИСКИ СУСРЕТ

Прво што се да приметити јесте начин на који је књига написана.

Не знам зашто, али од романа који се бави овом епохом очекивао сам да је написан у стилу великана домаће књижевности, који су били њени савременици и учесници ових великих историјских догађаја. Можда зато што су њихова дела постали класици, па сам природно очекивао да ће и овај роман бити скројен у тако сличном руху.

Међутим, овде то није био случај. Реченице нису дугачке, описи су сведени, а ток романа се прати без тешкоћа. То ми је на почетку засметало, али, случајно или не, то се у потпуности слаже са душевним стањем главног јунака. После пар поглавља, читаоцу постаје јасно да нешто није у реду са њим. Не само да га мучи рат и све око њега, већ је присутно и нешто неодређено, што ће постати јасније како странице одмичу. И то ће вас вући да их читате што више.

НИЧИЈА ЗЕМЉА

Приликом свог боравка на Крфу прошле године, јако сам желео да посетим вилу „Ахилеон“, само због овог романа. Улаз у сам дворац био је затворен, што ме и није толико занимало, с обзиром да се нека од најупечатљивих поглавља овог романа дешавају у његовом дворишту. И њихов главни јунак је Ахил.

У великом дворишту, гледајући на град Крф, налази се велика статуа грчког јунака Ахила, у борбеном ставу. То је место на коме ће се сигурно сликати свако ко посети овај дворац и упознат је са грчком митологијом. И безмало ће се одушевити. На другом месту, у околини дворца, у низу осталих статуа, налази се опет Ахил, али овога пута представљен у самртном грчу, са кобном стрелом у својој пети. У некадашњем дворцу Хабсбурга, који је те 1916. године постао болница за официре, под управом Антанте, те две статуе савршено осликавају трагичност Ахила као јунака.

Свог главног јунака он је тако сместио на ничију земљу, између полубожанског и смртног, ништавног. На том месту налази се и свет романа „Велики јуриш“. Између славе која тежи божанском и ништавила које доноси смрт, расејавају се као у ситу сва велике херојска дела и непочинства овог нашег света. Први светски рат у „Великом јуришу“ можда јесте грађен историјским чињеницама, али је опет његова атмосфера намерно још тежа и мучнија.

Можемо се упустити у то да ли је такво виђење овог периода историјски оправдано или не, да ли је нпр. Солун заиста био у тим ратним годинама такав град греха како је овде представљен и како било ко у таквом граду може и опстати. Писац је у једном свом тексту и сам приметио да је жалац критике био усмерен и у том правцу. [1] Међутим, чини ми се да је у овом роману то ипак све имало одређени значај, који сазнајемо тек на његовом крају.

РАТ

Нешто је чудно са нашим главним јунаком, а не знамо шта. Свет око њега је мрачан, пун замки, са ретким пријатељима и ретко добрим људима. Иза сваког угла вреба нека опасност, нека душа попут сломљеног стакла, која се више не нада. Рат је свуда око њих, али није то једино што их притиска. Ту је и нешто друго.

Историјске личности у овом роману не недостају. Свако на свој начин покушава да реши загонетку тог нечег. Станислав Краков то тумачи као неку шалу, коју ваља испричати и исмејати до краја, ма колико пута било потребно. Војвода Вук не допушта себи да при сусрету са тим оностраним склони поглед у страху, да га не би целог сажео. А нашег јунака тај судбоносни сусрет чега на крају његовог пута.

Та велика непознаница која их прогони уткана је у сваку честицу овог нашег живота и зове се смисао.

И никад она није тако јасно видљива, или невидљива, како се узме, као што је то – у рату.

У време када је овај роман угледао светлост дана, о историјском смислу Првог светског рата речено је и премало и превише. Нова расподела улога, џелата и жртава већ је започета, што овај роман једним својим малим делом настоји да оспори. Он се заправо више труди да представи ону страну рата коју ми данас више не разумемо. Мимо људских жртава, неописивих мука и страдања, рат може имати, макар и мало, части у себи: жељу за слободом, борбу против неправде и немоћи и јунаштво које се кроз њих стиче.

ПРИМИРЈЕ

На неки начин, овај роман донекле представља књижевну разраду тема које је писац покренуо у својим текстовима „О ратовима, писању и читању“ и „Стратешка култура и слике ратова из последње декаде 20. века у српској прози“. Они нису неопходни за разумевање овог романа, али их свакако препоручујем за читање. Чини ми се да су теме обрађене у „Великом јуришу“ и овим текстовима заједно биле плодно тле за један изузетан роман.

Мислим да му није пуно недостајало да у томе и успе.

У јуришу да се постигне историчност у модерној форми, трилер у историјском роману, са малим додацима из других жанрова, забележено је превише скретања са пута уцртаним великим и безвременим темама. Овоме су свакако допринели и неразрађеност појединих ликова и раван стил у приповедању.

Ово је роман који ће вас несумњиво вући да га прочитате што пре.

Остаје жал што је један сигуран класик разводњен у добар роман.

Између два Ахила, недостајало му је и мало више – Одисеја.

НАПОМЕНЕ

[1] „Један [критичар] је написао да сам агент глобализма, будући да сам у роману Велики јуриш традиционални (српски) мотив оклеветаног јунака повезао са сценама секса и насиља. Прво, у том роману не постоји мотив оклеветаног јунака. Друго, роман је ратни (отуда насиље). Треће, у Солуну је, током Великог рата, било бордела. Нисам их ја измислио.“ (О роману “Омама”, полису и мегалополису – Лик ствари које ће доћи: Црњански и Берлин 1928. године)