„Посебно се захваљујемо онима који нису веровали у ову плочу и тако нам дали још више снаге да истрајемо.“
Овако су на омоту свог првог албума „Гола истина“ чланови групе „Балкан“ захвалили свима који нису пружили конкретну материјалну и моралну подршку изласку њиховог музичког првенца. Но било је и оних који то јесу учинили. Тако је релативно млада група, из малог места Ветерник, у околини Новог Сада, чији чланови у време изласка првог албума имају између 19 и 28 година, међу осталима изразила захвалност и Бори Ђорђевићу и Хусеину Хасафендићу Хусу („Парни Ваљак“) на „моралној подршци и искреним саветима“. А продуцент њиховог дебитантског албума био је Роберт Немечек, басиста групе „Поп машина“. Мало ли је за прву плочу?
Све је почело од гитаристе и певача Александра Цветковића Лекија, коме испрва музика није била у првом плану. Радио је по разним фирмама, борио се да уђе у раднички савет, а одлука да се музиком бави професионално дошла је тек касније. Прво је основао хард рок групу „Леки“, у којој су свирали он и његови пријатељи или ко год је знао нешто да свира. Углавном су то биле његове песме, да би, како сам каже, видео како људи то прихватају. Након бројних персоналних промена, из редова локалних хард-рок група „Порта“, „Легија“ и др. основана је група „Балкан“ у саставу: Алескандар Цветковић (певач и гитариста), Саша Завишић (басиста), Жељко Јерковић (ритам гитара) и Радивој Бугарски (бубњар). Своје занатско умеће усавршавали су као предгрупа на концертима „Дивљих јагода“, „Рибље чорбе“, „Парног ваљка“, „Другог начина“, „Галије“ и „Атомског склоништа“, у делу њихове турнеје по Војводини. По речима њиховог тадашњег менаџера, Драгана Вељковског – Ђанга, то је био својеврсни испит њиховог квалитета код публике: „У малим местима обично почну да гађају предгрупу разним стварима већ после треће песме. Овде је било обрнуто – „Балкан“ је често пролазио боље од звезда вечери, а испред „Дивљих јагода“ толико је публика скандирала „Балкану“, да ме је Липовача замолио да моју групу вратим кући, да више не свирају до краја турнеје!“
Група је свој први албум под називом „Гола истина“ снимила 1982. године. За све песме на овој плочи текстове, музику и аранжмане написао је Леки, а уз остале чланове групе, на албуму се као гостујући музичари појављују и Борис Ковач на саксофону и Зоран Бабин на клавијатурама. Певачке деонице на албуму снимљене су за само један дан, тачније за термин од двадесет сати, за колико су и уплатили за снимање. Са албума се издваја песма „Тридесет-пета шеста“ која је написана још 1971. године и посвећена је Лекијевом оцу, а Ђанго ју је први пут чуо на неком рођендану. То је свакако највећи хит ове групе који их је прославио и још и дан-данас се може чути на радију. Због ове песме сам се и заинтересовао за ову плочу и за саму групу. Али није једина која ми се допала.
„Један мој друг је, после слушања „Голе истине“ рекао да му Балкан личи на најбољи могући спој Балашевићеве тихе резигнације, Џонијеве грубе поетичности, Бориног горког језика – да, нормално да није у праву, кад би било тако Балкан, и његов текстописац Леки би били први у Југи, наши локални генији – али ипак има нечега у томе“, написао је Бане Обреновић у магазину Rock, јануара 1983. Сам Леки је негирао утицај Боре и Џонија, истичући да је те песме написао пре њихове појаве, а историја највећег хита групе „Балкан“ свакако иде у прилог овој тврдњи. Ипак, неких сличности међу њима има.
„Гола истина“ представља један од оних албума који ми се свидео готово у први мах. Кроз својих девет песама, он се бави животом радничке класе и социјалним темама, које такође доминирају на наредна три албума. Они се по мени надовезују на први као основни и представљају даљу разраду тема које су на њему започете. Стога се том првом увек и враћам. А када пријатељима препоручујем овај албум, волим да кажем: „Овако би изгледало када би се Максим Горки бавио рок музиком.“ Можда и зато што волим реализам у књижевности.
На овом албуму могу се осетити и готово доживети другарство и разговори по кафанама, несрећне љубави, раднички живот у предузећу, тежак живот колониста у Војводини, сета, радост, љубав, пријатељства, родитељи. Има и патетике, што неком може да се свиди или не. Међутим, кроз песме се осећа да је то искрен доживљај стварности и проживљеног, у једно просторно малој средини. „Може да се направи песма која није из личног искуства, само колико ће да буде добро, то не знам стварно. Код другог не знам, али код мене је тако. Како ја могу да певам сад о некој лепој срећи, ако је нисам проживео…“, каже Леки у једном интервјуу. И управо то их чини аутентичним.
„Његова верзија „носталгичне социјале“ пати од патетике, али одише топлином која ме лично нагони да Балкан радо слушам кад сам усамљен, тужан и нерасположен. Кад ми нешто недостаје.“, написао је Петар Поповић у магазину Rock, јануара 1984.
Назив овог албума уз назив групе као да потврђују онај стих Џонија Штулића – да свако име носи знак.
Као да су те теме и истине на овим просторима – вечне.
П.С. На Радио-телевизији Војводине 2011. године емитован је документарни филм о рок групи “Балкан”. Уз приче о почеицам и раду групе, могу се чути неке од њихових најпознатијих песама, које, када се чују годинама касније што су настале, имају неку нову, посебну патину. Топло препоручујем!