На једном месту у Платоновим записима, његов учитељ Сократ разговара са својим учеником Федром о значају писане речи, о којој са становишта мудрости нема превише речи хвале. Препричавајући му разговор између Теута, оца писмености и египатског краља Тама, Сократ каже:
“Ово знање, краљу, учиниће да Египћани буду мудрији и да боље памте, јер је нађен лек за памћење и за мудрост”. Али Там одговори: “Веома довитљиви Теуте, један може да произведе вештине, а други да оцени колико је у њима штете и користи за оне који ће се њима служити. Тако си и ти сада, као отац писмених знакова, у доброј намери рекао супротно ономе што они могу. Они ће, наиме, у душама оних који их науче рађати заборав због невежбања памћења, јер ће људи, уздајући се у писмо, сећање изазивати споља страним знацима, а неће се сећати изнутра само собом. Ниси, дакле, изумео лек за памћење, него за опомињање, а ученицима нoсиш привидну, а не истиниту мудрост, јер кад постану многослушалице без наставе, уображаваће себи да су и свезналице, иако су већином незналице и тешко подношљиви у саобраћају, јер су постали назови-мудраци а не мудраци.” [1]
Сократове речи посебно одјекују у доба у коме се људи одушевљавају „инстант“ мудростима, „дајџест“ информацијама (дајте ми податак и став о њему без мог учешћа!) и полуписменим памфлетима у електронском и физичком облику. Као да су Сократове речи биле пророчанство, благодетe писане речи замаглили су примерци њихове несвете употребе, а одскоро међу њима и књига „Између крајности – водич кроз албуме Азре и Џонија Штулића“, новинара Ивана Ивачковића.
Свако ко ме зна прилично добро је упућен колико поштовања имам према раду ове музичке групе и лику и делу њеног spiritus movens – Џонију Штулићу. И моји пријатељи засад одлично подносе моје континуирано одушевљење. Стоички. Неки га чак и деле са мном. Јединственост музичког израза, поетике и порука људи окупљених око и на челу са Штулићем („Азра то сам ја!“), његов каснији одлазак из тадашње земље и присуство у медијима које је стихијско и увек из изгнанства, само су допринели да његов рад, рад људи окупљених око њега, али и он као личност, добију култни статус. Због овога се Азра преслушава у свакој новој генерацији, о њој се прича, али и нажалост и пише, не увек са одличним резултатима. И ретко из правих побуда.
О Штулићевом музичком раду, некадашњем на носачима звука и данашњем на Youtube-у, а нарочито књижевном односно оном који се тиче препева, а не превода (разлика је важна и не истичем је без разлога) дела класичне античке књижевности, може се разговарати и размишљати нашироко. Али тумачити га у кључу житија његових аутора, њихових психолошких и емотивних стања и свему оном што утиче на креативни израз, мимо самог дела – изразито је проблематично и необјективно. Може се рећи чак и неваспитано.
Присуствујући концерту Николе Врањковића у београдској Комбанк Дворани пре више од годину дана, нисам никако могао да разумем понашање публике која у паузама између нумера гласно добацује (да не кажем урла) Врањковићу и његовим музичарима, наручујући песме које би желели да буду одсвиране. Можда сам стармали, али мислим да када уметник комуницира преко својих дела са остатком света према коме нема однос као према својим пријатељима, они који учествују у таквој комуникацији не могу очекивати да им је он управо то, пријатељ. Опет, природно је да квалитет рада, у овом случају музичког, остави такав печат на људе да се том уметнику, ствараоцу, осећају блиско. Нисам до концерта веровао колико блиско. У том смислу, Штулићев рад оставио је сличан печат на све оне који са задовољством и дан данас слушају његове, односно Азрине песме, а његов статус изгнаника доприноси мистици његовог дела, често доводећи до тога да се занемари колико су они заиста у складу. Тај емотивни однос са уметником простире се мимо дела са којим он комуницира, сеже до пикантерија којима смо сви склони, па и аутор ових редова: ко је био инспирација за неку песму, како је та песма настала, цртице из животописа које све то потврђују или оповргавају… Још када уметник није присутан на тлу на коме је створио та дела непролазне вредности, када својим изгнанством повећава мистику свог дела и нехотице чини да публика тражи још, ако не дела, онда свега другог око дела… Е то је тражња.
А на страни понуде? Пласман п(л)итких сензација и жеља за славом на рачун туђе. И зарада озбиљних своти новца приде.
Можда то није мотив за сваког од 5 аутора књига о Азри и Штулићу, које су имале промоцију током Сајма књига 2019. године. Од којих је једна само првобитно објављена пре десетак година, а сада се појавила као проширено и допуњено издање. Можда се иза неких од тих књига крије само жеља да се одушевљење и критичка анализа рада овог човека подели са ширим кругом људи. То бих могао да разумем. Али када се у то што би требало да буде објективна анализа укључе цртице из биографије, онда ту нажалост више не може бити речи о објективности. И настаје хибрид који користећи живу реч уметника, фактографију хронологије његовог рада и нечасну (зло)употребу опскурних биографских података, срозава уметничка дела на ниво јефтине штампе у том интензитету да су рото-романи за то чист арт.
Не, мој проблем са Ивачковићем није то што је он критичан према Штулићевом раду. То је сасвим у реду. Проблем је у начину на који је то урађено. Принцип је проблем. И не, није шија него врат, и у овом случају не може ни да буде. Рећи „Не волим Штулића због тога и тога…“, ако се музике тиче, сасвим је у реду. „Овај албум му је бољи/лошији од овога“, такође. То је на крају ствар укуса. О којима се не расправља иако се увек само о њима и расправљало.
Али то на страну, јер то овде није случај.
О Штулићу се неретко говори као да је мртав или као да није битно шта он има да каже, јер се све већ зна, а он је параноичан, неурачунљив, егоманијак, тежак за сарадњу, славољубив, бруталан, какогод. Биографије о њему пишу се као ламенти, својеврсни последњи поздрави човеку кога више нема, а који је физички постојао на првих неколико Азриних албума, и који нема никакве веза са овим другим Штулићем. Иако су они итекако у вези и те промене су животне, свакодневне, уобичајене, у овом случају чак је и тај пут, од новог вала до препева дела античке књижевности јасан и разумљив, за оне који то желе да испрате и разумеју. Након симболичког нестанка тог првог Штулића, што је теза која се претвара у малтене физичку смрт од биографије до биографије, у овој равни постојања остали смо са неким тешким, профаним човеком, недостојним ципела свог имењака, претходника. Тог првог „убила“ је параноја, славољубивост, велики его, спорна политичка убеђења, то што је почео као револуционар а завршио као калкулант (притом, невероватно, прашта се ако си калкулант од почетка!), односно што је сувише калкулант за револуционара односно сувише револуционаран за калкуланта, што је убацио хармонику у своју музику и разни други грехови… За бројне музичке звезде ових простора може се рећи да им поједина дела мимо музике заслужују камион критичких есеја, ма читав шлепер, али мора бити да је Штулић најгори међу њима. Замислите, убило га је то што је био човек!
Критиковати нечији креативни рад је увек лако, нарочито ако се не бавите сами стваралаштвом. И објективна анализа Штулићевог рада приметиће разлику у квалитету његових дела. Друго је што сам Штулић има од почетка рада проблем са тзв. „објективношћу“, којој никад није био драг, као неки. О њему најчешће пишу и говоре они који његово дело не разумеју. Не спорим да онај који просто не воли његово дело то каже и наведе зашто. То је у реду. Али по уметников рад су најопаснији самозвани штоваоци онога што не разумеју, чији је загрљај отров а пољубац увек доноси смрт.
У својим оценама креативног пада, који је сасвим природан и разумљив, они се служе оправдањима из биографије, насталим из разговора са очевицима и учесницима, сведочењима новијег датума у виду филмова, физичког разговора или интервјуа, а контраргументима самог уметника заснованих на интервјуима из времена самих догађања, значи пре 30-40 година! Како је на овај начин изведена реконструкција неких догађаја од пре 30-40 година, проистеклих из пријатељских или романтичних односа између људи у којима увек постоји више истина, валидна за било какав закључак? И какав тај закључак и може бити? Јер једна страна је увек неправедно оштећена, повређена, обесправљена, а није Штулић оваквом анализом и још горим закључцима, а друга је параноична, тешка за сарадњу, вечито антипротивна, а то јесте и мора бити Штулић! А зашто? Јер он жели да његов рад живи мимо њега, да му нико не залази у интиму, да лично остане лично, чиме је његово изгнанство, поред других разлога, сасвим јасно и разумљиво.
Али то изгнанство зида знатижељу, креира и тражњу и могућност зараде на уштрб чињеница, користећи се полуистинама (јер увек су слађе а тим и горе од чисте лажи). И тих књига ће бити још и куповаће се односно продаваће се (разлика је намерна) и слатка је то замка за све нас фанове (скраћено од фанатика). У то име, не заборавимо само, истине ради, ако је некоме стало до тога, да је сам уметник, односно Штулић, поред деманта на поједине написе у Ивачковићевој књизи и интервјуе појединих људи на свом Youtube каналу, и сам поделио цртице из своје биографије кроз објављивање пар књига на ту тему.
Ја намеравам и њих да прочитам. А ви?
„..кад су једанпут написана, свака реч тумара овамо и онамо, исто тако к онима који је не разумеју као и онима којима није намењена, па се не зна с киме треба говорити а с киме не. А злостављена и неправично ружена увек треба родитеља као помоћника: јер сама нити може себе одбранити нити себи помоћи“ [2], рекао је Сократ.
[1] Платон, Федар или о лепоти, Народна књига Алфа, превео Милош Н. Ђурић, 1996, стр. 85
[2] Ибид, стр. 86