„Dear Autocorrect, it’s never duck”, уз помало намрштен аналитички поглед једног пачета, представља сличицу која је до мене стигла у току једног дописивања на телефону. Иако ми њен шаљиви смисао није измакао, указало се још једно значење повезано са првобитним, која је равна са једним озбиљним (графичким) афоризмом.
Размишљао сам ових дана сређујући музичку колекцију на свом рачунару, колико сјајних инструмената постоји. Просто је тешко да се и сви поброје. Како ли су настали? Опонашали су се звуци из природе, затим су се почетна решења стално унапређивала, долазили су и нова, инспирисани оним првима… Неко је седео и озбиљно испробавао који елемент, органски или неоргански, уз одговарајућу употребу даје потребан звук. Или бар приближан. А неко је дошао после све те муке и запитао се а како то побољшати. Који је развојни пут гитаре, електричне гитаре, хармонике, контрабаса, фагота, кларинета? Ко су ти неопевани хероји који су рекли себи: не, овај инструмент није дао све што уме, може то боље?
Можда је покретач сваког појединачног херојског чина била досада?
Колико је неко био залудан да осмисли јело као што је сарма, питање је које ми је такође као духовита опаска стигло из (чини се) безграничног простора друштвених мрежа. С обзиром на велики број поштовалаца овог јела, ипак ми се чини да његови неопевани хероји нису били залудни. Можда није била у питању залудност, него практичност (коришћење ретких ресурса), маштовитост (посебна комбинација свих састојака), рад под притиском (другачији начин живота, материјална оскудица, више физичког рада у току дана)… У данашњем лагоднијем животу, гледано из угла од пре сто година, људи помало потцењивачки гледају на сва достигнућа ранијег, заборављајући притом да се нису родили у том животу у коме себе виде као освајаче са напредном технологијом из дубоког свемира, него као производ претходног, настављач и будући зачетник неког новог времена, које неумитно долази. А живот пре сто година је био такав, да се за досаду једва имало времена. Нарочито не за досаду данашњег типа, која, у зависности колико то чак не ни време, него човеков труд допушта, може озбиљно да се култивише. И да се чак од тога направи једна озбиљна (не)успешна каријера. Ако вам је то једини циљ у животу.
Не, ово није ода радохоличарству и падању на нос без одмора. Ово није new age памфлет који се завршава неким инспиративним цитатом о остваривању својих снова и жеља, упркос свему. Ово је само један закључак настао искључиво као последица мог личног искуства, откровење које настојим да применим што више. И наравно да свако мора да проживи и нађе своје.
Почео сам помно да класификујем људе који само кукају и ништа не предузимају. Оне који су јаки на сарказму, али не и на труду, раду и делима. Истакнем своје мишљење ако ми га затраже. Понекад им тестирам решеност тако што им пошаљем нешто корисно и паметно, да видим те личне домете мимо осећаја закинутости. Спроводим регистрацију и одређујем интеракцију.
Зашто? Зато што је време које имамо ограничено. Посао живота је заправо расподела и управљање тим ограниченим ресурсом. Коју музику слушамо, какве књиге читамо, с киме се дружимо, којег вука хранимо – све су то последице наших одлука. Сами одлучујемо како ће изгледати наше једино и јединствено време. А оно нас заузврат награђује одговором на питање: ко смо ми. Ако се својски потрудимо.
Нико ништа није постигао а да није веровао да више добрих ствари настаје из рада него из нерада. И треба се чувати оних који мисле супротно. Зато увек настојим да се окружим оним другима. Који инспиришу, покрећу, раде на себи, као бесни, нешто стварају, верују у нешто.
Буди оно што желиш. Докон мозак је ђавоље игралиште. А изгубљено време је изгубљено заувек. Свет око нас је довољан доказ шта је заиста напредак мимо случајности.
Само креативно! Тако смо дошли од пећинских људи до autocorrect-a.
Пачетина, ту пред вама!
Све што је потребно да урадимо јесте да одлучимо шта ћемо са временом које нам је дато.
Џ.Р.Р. Толкин