Током једног од својих насумичних похода по књижарама у сусрет ми је дошао Јанко Јелић са својим причама. Први наш сусрет прошао је мирно, без речи, уопште без његовог присуства, уз пуку радозналост и знак питања у који се претворио мој израз лица, угледавши његову књигу на полици.

Присност по избору између нас појавила се недуго након што сам је прочитао.

ЈЕДАН ЧО’ЕК

Јанко Јелић је рођен 1979. године у Шавнику. Дипломирао је на Филозофском факултету у Никшићу на Одсјеку за српски језик и књижевност са темом „Босна у дјелу Петра Кочића“, а магистрирао је на теми: „Дијалектизми у дјелу Мира Вуксановића“. Остао је без посла професора српског језика када је одбио да предаје црногорски језик. На језику на коме је и о којем је студирао објавио је поезију, прозу, драме и есеје. Члан је Матице српске, Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и Удружења књижевника Црне Горе. Данас ради као уметнички директор позоришта у Никшићу.

Збирка прича „Златни човјек: приче испред сеоске продавнице“ је добила награду „Радоје Домановић“ за најбољу књигу сатире објављену на српском језику 2017. године. Стога сам  очекивао да је у духу блиска делима нашег великана по коме је ова награда и добила име. Али, приче из ње су решиле да иду својим путем, нашавши се на посве неочекиваном  месту.

ИСПРЕД СЕОСКЕ ПРОДАВНИЦЕ

Не мислим да је неопходно да се по сваку цену престигну висине „Вође“, „Страдије“, „Мртвог мора“ и других приповедака, како би се једном делу признало да је сатирично. Домановићева дела су данас општа места у разматрањима друштвених и политичких тема, али их није писао искључиво у том кључу.

То је управо данас и највећа невоља са овом књижевном формом. Сатира се данас нашла, пречесто и обилато, као зачин или главно јело, у разним ТВ емисијама и интернет страницама, у промишљањима о политици, друштву и другим темама. Има је дакако, у књижевности, само је на осталим местима, можда због њихове природе, некако изразитија, може се рећи и нападнија. У мору оваквих садржаја данас нема ниједног ко не би употребио сечиво сатире у политичке сврхе, ако би му се у томе указала прилика, без обзира да ли је то оправдано или не. Питање да ли њена употреба превазилази границе доброг укуса више се и не поставља.

Стога сам и очекивао да ће нешто од горког искуства са политичким приликама у Црној Гори наћи своје место међу овим причама. Далеко од тога да одређени догађаји у овој земљи последњих година не заслужују да се нађу под оштрицом сатире. Међутим, упркос својим личним ставовима, или баш у складу са њима, ауторова искуства на том бојном пољу преточена су у књижевност на потпуно другачији начин.

„Приче испред сеоске продавнице“ представљају једну велику посвету завичају, пишчевом, али и завичају као таквом, са малим великим људима који у њему живе. Њихове животне приче испуњене су истинама и лажима, које се бескрајно преплићу, потиру и допуњују, што писац нарочито воли и уме да прикаже. Доказујући пуну снагу јекавице, он на тренутке заиста досеже врхове оних писаца који су се њоме одлично служили, пре свега Кочића, с чијим делима је Јелић итекако упознат. Али то постиже не само у језичкој равни.

Његово мајсторство огледа се у томе што готово да немате осећај да је у питању сатирично дело. Иако се ликови у овим причама непрестано крећу између истине и лажи, у апсурдима који из њих произилазе, готово је немогуће у потпуности их прецртати. Иако их приказује са одређеним подсмехом, ми их пратимо не само уз осуду, већ их сагледавамо такође и људски, топло. То је чини се никад лакше, чак и када се туже за ауторска права на лаж, уче како се најбоље иде у прошевину или пишу политички говори. Не играјући на прву лопту ни на једном општем месту данашње сатире, нарочито у политичком делу, Јелић ствара ликове у којима свако од нас може пронаћи делић себе. Или се макар запитати где је у односу на њих.

ЗЛАТНИ ЧОВЈЕК

Стварност као да се труди да потреба за сатиром никад не престане. Али то не значи да она треба да буде сама себи сврха нити да њеним присуством све почиње и све се завршава.

Перо је убојитије од мача и потребно га је користити зналачки једноставно, са јасним циљем и мером. Мање као оружје, а више као оруђе.

Чини ми се да је Јелић то и сам врло добро разумео.