Почетком маја ове године пут нас је одвео за Далмацију преко организације „Србија за младе“. Док су многи ишли на роштиљање или на егзотична места, ми смо на овај пут пошли из различитих разлога. Неке је вукла чежња за родним крајем, док је друге вукло нешто несвесно у првобитни (Адамов) завичај.

Манастир Оћестово

Након целодневног путовања, услед великих гужви, стигли смо на прву станицу. У околини Книна, налази се место Оћестово и храм посвећен Светој великомученици Недељи, чији празник и данас окупља многе мештане. У храму се налази прелепа литијска икона Свете великомученице Недеље, рад оца Војислава Билбије. Дочекао нас је отац Јован, који је претходно испратио већ две групе ходочасника, што нас је посебно обрадовало. Пријатна далматинска клима и мир око манастира, учинио је наш боравак још угоднијим.

Поред Свете великомученице Недеље, посебно место у овом храму заузима и личност Стефана Кнежевића, који се родио баш у Оћестову 1806. године, а од 1853. до 1890. године био и епископ далматински. Епископ Стефан је радио на описмењавању народа и стипендирању даровите деце, подизању и обнављању храмова (23 за време његовог владичанства), а занимљиво је и да је поред владичанског звања, носио титулу и аустро-угарског племића. Поносни на ту чињеницу, православни Далматинци овог краја почели су изградњу храма 1928. године, док је храм освећен 1960. године. Битно је нагласити да је храм завршен од добровољних прилога људи који су у том тренутку редом били чланови савеза комуниста. Од 2005. године, храм из парохијске цркве постаје манастир.

Све три ноћи нашег боравка у Далмацији смо провели смештени у граду Книну у приватном смештају, који су нам обезбедили организатори путовања.

Манастир Крка

Када се помену манастири из прве половине 14. века, што је време владавине краља Милутина и цара Душана, већина ће прво помислити на Косово и Метохију и простор данашње Северне Македоније, али ће се мало ко сетити западних крајева и манастира у Далмацији. Први који смо посетили, манастир Крка, налази се југозападно од Книна и до њега се долази пратећи ток реке Крке, да би се код места Кистање, скренуло у улицу Николе Тесле и дошло до храма. Према црквеном предању, храм је посвећен Светом Арханђелу Михаилу и подигнут је на месту где је још апостол Павле држао своју проповед народу овог дела Далмације.

Испод самог манастира налази се и пећина коју археолози датирају најкасније у пети век, а у самој пећини налазе се и многобројне кости и записи урезани у зид пећине. Нема сумње, да је ово место било свето још у периоду ране цркве и хришћанских катакомби, те да је као такво препознато и од стране њеног ктитора принцезе Јелене, сестре цара Душана, да би требало на њему подићи и манастир. Храм је, као и многи православни храмови, претрпео бројна разарања, а садашњи облик (правоугаона грађевина у којој се налазе храм, звоник и сви пратећи објекти, а унутар ње мања фонтана), држи од осамнаестог и делом деветнаестог века. Поред фонтане, уз северни зид, постављене су и бисте знаменитих личности Далмације, епископа Никодима Милаша, народног посланика Саве Бјелановића, устаника Петра Јагодића Куриџе, и других. На звонику се налази орнамент у облику цвета са шест латица које се распршавају. Нешто најсличније овом облику, може се видети на звонику цркве Светог Николе у Гачачкој Грачаници. Са спољне јужне стране, налази се просторија за паљење свећа у облику мање цркве, а поред ње су и споменици претходних архимандрита, јеромонаха и монаха. Мало даље налази се и улаз у капелу посвећену Светом Сави, јединствену у оквиру Српске православне цркве јер је у њој осликано читаво његово житије. У средишту капеле налази и гроб блаженопочившег епископа Стефана Кнежевића.

Преко пута манастирског комплекса, налази се активна Богословија Света три Јерарха, основана још 1615. године као богословско училиште, која представља најстарију српску православну богословију. У међувремену је више пута била премештана и поновно отварана, а  у тренутним капацитетима се богослови школују и живе од обнове 2001. године.

Манастир Крупа

Други манастир се налази тридесетак километара северно, ка извору реке Крупе, а преко уских, и често вијугавих путева, окружених каменим оградама, што је наш аутобус добро упамтио. Овај крај се назива Буковица. Након преласка реке Крупе преко каменог моста, где се један њен мањи ток одваја и пролази поред самог манастира, стижемо на одредиште. Манастир стар више од седам векова (основан 1317. године, задужбина српског краља Милутина), стајао је пред нама. Испред нас је био западни зид са преко двадесет прозора, где се у мојој замисли, иза сваког налази по једна монашка келија. Мало десно од зида, налази се кула, која је вероватно служила за обавештавање о опасности. Наиме, манастир је претрпео многобројна пустошења, а прва обнова се десила већ непуних тридесет година од оснивања (1345. године обновљен за време владавине српског, тада још увек, краља Душана). Иза врата на средини зида, дочекује нас стасом ниска, а духом висока монахиња Јустина. Пошто је био други мај, помиње нам бројна искушења с којим се сусретала дан пре. Наиме, како је близу манастира направљено излетиште, лети се окупља велики број људи (Хрвата и Срба, и локалних и оних из расејања), те умеју да претерају са весељем, храном и пићем, па дође и до позива за хитном помоћи, а понекад и до узнемиравања монахиња. У тренутку наше посете, били смо једини у околини, тако да смо могли да љубављу утешимо нашег духовног горостаса.

Унутар манастира, затичемо сличан амбијент манастира Крке, са фонтаном у средини, али са изобиљем шареног цвећа и различитим дрвећем (зимзелено и листопадно, па чак и палме) које монахиња Јустина и друге монахиње брижно негују. Она нас опомиње да брзо уђемо у храм, а да ћемо се после сликати. Поред те, даје нам и бројне друге поуке, које на прву могу зазвучати исувише строго, али које су (посматрајући лица мојих сапутника; а и себе колико је могуће) допирале тамо где је то било неопходно, право у срце. Храм манастирски посвећен је Успењу Пресвете Богородице, а стихови њеног тропара се и данас виде у куполи храма. Храм је био осликан почетком 17. века од стране монаха Георгија Митрофановића, истог оног који је осликао хиландарску трпезарију. Данас је већим делом оштећен, те је најбоље сачуван поменути део високо у куполи и мањи део око певнице. Иконостас и царске двери из 1789. године донете из града Кијева, а након рестаурације из 2015. године, поново дају део утиска како је храм изгледао у свом пуном сјају.

Оно што је епископ Стефан Кнежевић за манастир Крку, то је архимандрит Герасим Зелић за манастир Крупу. Јеванђељски речено, Герасим је претходио Стефану и најављивао га. Рођен у месту Жегар, недалеко од манастира Крупа, 1752. године, обележио је крај 18. и почетак 19. века на овим просторима. Велика манастирска ризница са бројним богослужбеним предметима је управо дело архимандрита Герасима, који је сахрањен на манастирском гробљу. Његова живописна биографија позива људе да је детаљније проуче, и да се њоме инспиришу.

Шибеник

Одатле смо, прво вративши се на главни пут, а затим кренувши на запад ка Обровцу, па на југ пролазећи поред Каринског мора, опеваног у многим песмама, кренули пут Шибеника. Стигавши у град, аутобус нас је оставио код градске скупштине, одакле смо скренули у Тежачку улицу (тежак је други назив за пољопривредника-сељака) и дошли до старе православне цркве из 1778. године, посвећене Вазнесењу Господњем. Архитектонски подсећа на многе приморске храмове тог доба, с тим што се око ње, налазе споменици и гробови православних Шибеничана, знаменитих, али и обичних људи. Можда и највећи међу њима су добротвори Петар Ковачевић и Јован Бован, богати трговци тога доба који су допринели оснивању прве српске школе 1807. године. Православних верника у Шибенику је у ово доба било око трећине градског становништа.

Овај храм није најстарији у Шибенику, већ су постојала два мања, што говори о потребама народа за новим храмовним простором (први из 1569. године, храм Светог Јулијана ― настрадао у бомбардовању за време Другог светског рата и други из 1600. године, посвећен Часном Крсту ― одузет након Другог светског рата и никад враћен). Један од ученика поменуте школе, јесте и писац Симо Матавуљ, чија многобројна родбина почива на овом гробљу. Узгред, Симо Матавуљје био доста везан за претходно поменути манастир Крупа. Након очеве смрти ту је провео четири године, а рођени стриц му је био игуман тог манастира. Да је Шибеник град шансоне, подсетио нас је и надгробни споменик Јована и Јерке Дедић, родитеља чувеног шансоњера Арсена Дедића и историчара уметности Милутина Дедића.  Сви споменици су исписани ћириличним писмом.

Настављајући низ далматинских епископа, долазимо до владике Никодима Милаша (недавно канонизованог), чији се саркофаг са моштима налази унутар храма. Владика Никодим је рођен у Шибенику 1845. године, а наследио је епископа Стефана Кнежевића 1890. године и провео је наредних двадесет година на челу далматинске епархије. Познато је да је залагањем епископа Никодима, епархија далматинска на велике празнике поклањала општини Задар одређену своту новца, које је дељена потребитима, без обзира на вероисповест и нацију. Епископ Никодим је, завршивши Духовну академију у Кијеву са двадесет и шест година, написао преко 180 књига и чланака, који се и данас користе у учењу богословља, а читаву личну библиотеку завештао је Народној библиотеци Србије. Његово капитално дело „Православна Далмација“ представља рекапитулацију хришћанства на овом простору од Апостола Павла до половине 19. века.

Након старе цркве, обишли смо и нову православну цркву (из 1810. године), која је и саборни храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. Црква се налази уз башту једног кафића, и ко не зна за њу, лако је може промашити. Прошетали смо даље до католичке катедрале Светог Јакова, прелепе грађевине са краја 15. века, изграђене у целости од камена у готско-ренесансном стилу. Залазак сунца и пријатна шетња ривом је употпунила завршетак нашег обиласка за тај дан.

Косовска Долина

Трећег дана нашег путовања, отишли смо јужно од Книна у мали крај великог имена – Косовска долина. Општина Бискупија са око хиљаду становника и већинским српским становништвом, окупља око себе и сва околна села ове долине. Њен начелник Милан био је наш водич за тај дан. У месту Орлић, свраћамо у угоститељски објекат на доручак и пробамо одличан далматински сир и пршуту. Одмах уз локал пробамо далматинску игру балоте, коју су многи од нас први пут заиграли. Спретнији су узели лопту и заиграли фудбал на терену поред. Угођај је био потпун када је недалеко одатле локални овчар провео стадо од преко стотину оваца и када су се зачула звонца на овчијим клепетушама. Привлачан сеоски амбијент, који је између осталог, кроз историју одгајио доста фудбалера (Владимир Беара, Радомир Вукчевић, Илија Петковић, Милан Борјан…).

Следећа станица била је удруга „Жене Косовске долине“ поред реке Косовчице, а између места Марковац и Риђане. Дочекује нас председница удруге Рада, жена широког осмеха и још ширег срца и упућује нас у њихове главне активности. У питању је невладина организација, финансирана од стране ЕУ фондова, оријентисана на помоћ старим лицима, пружање додатног образовања, организовање културних догађаја, пружање хуманитарне помоћи и много тога другог. Али више од тога, ово место је прави расадник љубави за ближње. Под мудрим руководством, успешно делује већ дуже од десет година и планира даља проширења и унапређења. Како бисмо се делимично одужили на предивном дочеку, наша мала дружина одлучила је да отпева претходна два дана увежбавану песму свих крајишких Срба: „Нее-мааааа ра-јааааа, беееез роооо-дно-гаааа краа-јаааа, бееез рооо-дно-гаaа крааа-јаааaaa“.

Одатле смо заједно отишли до места Звјеринац, а мало даље се налази и Радино родно место Уздоље. У центру места, налази се манастир Лазарица, храм посвећен Светом кнезу Лазару. У порти манастира, дочекују нас многобројна деца, омладинци и одрасли, чланови културно-образовног друштва „Јеврем Грујић“. Тамо бивамо и почашћени ручком, а кроз причу сазнајемо о животу Срба у Косовској долини, граду Книну, а и шире. Убрзо затим, стижу и чланови ансамбла „Фенечки Бисери“ и полу-спонтано, уз подршку женског хора КОД „Јеврем Грујић“, простиру заставу са Христовим ликом и почињу песму „Лазарица“. Нестваран тренутак, који када се узме у обзир историја манастира, добија још више на значају. Наиме, вратимо се епископу Стефану Кнежевићу који је 1874. године, благословио изградњу овог храма. Првобитно је представљено тадашњим властима да ће храм бити посвећен Светом Јоакиму и Ани и да ће убрзо бити освећен. Међутим, епископ Стефан је чекао да се наврши петсто година од Косовског боја и да на Видовдан 1889. године освети храм посвећен Светом кнезу Лазару уз присуство 7.000 православних Срба.

Крчић, Книн, концерт

По повратку из Косовске долине, отишли смо до места Ковачић и водопада Крчић, назван још и Велики Бук (стари назив – јер ствара велику буку), који је уједно и врело реке Крке. Двадесет метара висок и тридесет метара широк, својом силином чини да се осетите маленим, а оне неискусне може и врло лако бесплатно истуширати. Вода је толико хладна, да кад закорачите у њу, нога вам убрзо утрне. Успут смо срели и мештане, који су нас упутили да посетимо и кућу Момчила Ђујића недалеко од извора у селу Топоље. Нисмо имали времена за то, а читаоцима остављам да истраже детаљније ове тврдње.

Вратили смо се у град Книн и кренули у обилазак тврђаве. Поглед одатле се пружа на чак пет планина: обронци Велебита, Козјака, Промине, Свилаје и оне којa се својом величином и значајем издваја ― планине Динаре. Чувени географ Јован Цвијић је писао о етнопсихологији и томе како поднебље утиче на карактере људи. Динарски тип је описао као тврд, пркосан и непоколебљив. Као такав, може бити погубан за противнике, али и за себе самог, што се нажалост показало кроз историју. Док смо се пели, сусрели смо и групу хрватских ратних ветерана (обележавали су 30 година од операције „Бљесак“), којима се, док су се враћали са тврђаве, аутобус заглавио у једној од капија. Пошто никако нису успели да прођу, један од њих је прокоментарисао како ни деведесет и прве нису овако заглавили. На шта је тачно мислио, читаоцима такође остављам да детаљније истраже.

Врхунац дана био је концерт ансамбла Фенечких Бисера у пуном саставу и свечаној гардероби, што је аудио-визуелни доживљај сам по себи, а ми смо имали то задовољство да их слушамо у порти манастира Крка. Као домаћини, његови богослови су наступили први са својим хором и химном Богословије „Света три јерарха“. За њом су отпевали песму „Мома“ Дубравке Угарковић и дочарали нам зебњу младе моме за својим драганом. Њима се убрзо придружио женски хор КОД „Јеврем Грујић“. Једанаест младића и десет девојака поносно су отпевали стару песму о планини Динари и граду Книну, а за њом и песме „Деца неба“ и „Певат ћемо што нам срце зна“, подсећајући нас на суштину човековог бића: корен, чежња и љубав.

Кажу да је бисер метафора за нешто дивно, вредно и ретко. Управо тим атрибутима могу се описати момци и девојке из вокално-инструменталног састава манастира Фенек. Концерт је отворен са „Победном песмом“ у мало другачијем аранжману, који почиње полако и тихо и помало сетно, а онда поступно све брже, јаче и радосније. Ређале су се бројне духовне и традиционалне песме, од којих је песма „Жали Заре“, отпевана у јаком ритму подигла публику са столица. У завршници, заједно су све три певачке групе отпевале песму оном што их све спаја, а то је љубав ка Косову и Метохији и затворили концерт са надом за скорим поновним сусретом.

Манастир Драговић, Црква Светог Спаса на Цетини, Црква Светих апостола Петра и Павла у Смиљану

Последњег дана, нашег путовања упутили смо се ка планини Динари, тј. реци Цетини и језеру Перуча. На ободу језера, са погледом на планину Свилају, налази се манастир Драговић, посвећен рођењу Пресвете Богородице. Основан је 1395. године. Кроз своју историју више пута је пљачкан и обнављан, а неколико пута и премештан. Тренутно место има од 1958. године, када је старији храм из 19. века, потопљен ради изградње хидроелектране и стварања вештачког језера. При нижим водостајима, купола старог храма извире из воде и подсећа на своју величину, јер је био три пута већи од садашњег. Присуствовали смо литургији коју је служио игуман Варсонуфрије, а за певницом су били православни верници из оближњих места. Сазнајемо да манастир има сопствену башту и пар животиња, те да се братија од свега пар монаха, труди да се живот у њему одвија независно од светских дешавања. Као и претходним посетама, ни овде нисмо били једина група поклоника, што је представљало додатну радост за последњи дан великог пута.

У повратку смо обишли и извор реке Цетине, што је природни пејзаж невероватне лепоте. За разлику од реке Крке, не ради се о водопаду, већ о басену тиркизно плаве боје, сјајне попут огледала, ширине око 20 метара, а процењене дубине до 115 метара (како се басен сужава у дубини, рониоци су дошли до 70 метара, а крајња дубина се процењује).

Одмах поред извора се налази и православна црква, храм посвећен Вазнесењу Господњем, подигнут 1940. године од стране српске трговачке породице Четник (Марка и супруге Јелене), а један од назива за овај извор јесте и Четниково врело, с обзиром на бројне породице Четник коју су насељавале овај крај. Ова породица представља један огранак породице Милаш, из које је и претходно поменути епископ далматински Никодим Милаш. Треба додати и то, да када је породица Четник зидала овај храм, истовремено је даривала и прилог за изградњу католичке цркве у суседном селу.

Ова црква је као и многе поменуте, само новија верзије старије цркве. Наиме, недалеко одатле налазе се рушевине старог храма Вазнесења Господњег, подигнутог 1391. године, као задужбина краља Стефана Твртка I Котроманића. Храм је страдао још почетком 16. века од стране Турака, али се служба по православном обреду наставила све до 1696. године, када су Млечани храм предали католичкој цркви. Но и поред тога, православни народ Цетине није давао свој храм без борбе. Забележено је да су се истовремено дешавале литије припадника обеју вера, те да су избијале несугласице, а да су власти насилно омогућавале католицима да са јужне стране храма са својим фратрима читају своје молитве, док би православци били испред улаза у храм и са својом свештеницима певали тропар Вазнесења Христовог.

И око ове цркве, попут оне у Шибенику, налазе се надгробни споменици. Поред релативно скорих споменика, какве можемо видети на многим православним гробљима, посебно су занимљиви споменици из прве половине 20. века са облицима троструких крстова, урезаним цветним орнаментима и старинским именима (Миле, Ђука, Ђуро, Шпиро, Мићо, Стана, Божо, Боја, и др.). Ћирилично писмо иако доминантно, није усамљено, већ се могу видети и споменици на латиници.

Да наше путовање добије наговештај неког новог будућег, изашли смо из Далмације и отишли у место Смиљан у Лици, познато као место рођења можда и највећег проналазача у 20. веку, Николе Тесле. Поред родне куће, која је заправо била парохијски дом, а који је данас спомен-музеј Николе Тесле, налази се православни храм посвећен Светим апостолима Петру и Павлу.

У њему је Никола Тесла био крштен, о чему сведочи и предивна фреска у самом храму.

Поред ње, стоји још једна фреска посвећена Светим Јадовинским Новомученицима, предвођеним Светим Савом Трлајићем епископом Горњокарловачким. Наиме, свега неколико километара одавде налазило се губилиште Срба, злогласни логор Јадовно, у коме је од оснивања фашистичке творевине НДХ убијено преко 40.000 људи, жена и деце. Сви поменути објекти у Смиљану су у неколико крвавих дана августа 1941. године били порушени, а преко 500 људи, жена и деце убијено на различите начине. На брдашцу поред цркве налази се и гробље, као и велика заједничка гробница свих пострадалих у овом свесном истребљивању. Ови мученици су страдали и у последњим сукобима крајем 20. века, када је нестала плоча са именима настрадалих. Оно што би показала, јесте да чак 11 рођака Николе Тесле ту лежи, те је питање како би и он сам прошао да се случајно затекао у свом родном крају у том периоду.

Упркос свим наведеним страдањима, трудили смо се да отпевамо Васкршњи тропар, који дугујемо нашим прецима и земљацима, тако да одише оном радосном тугом, са болом због губитка, али и радости због васкресења.

До поновног обиласка изгубљеног раја (роднога краја).