Једна моја другарица ми је једном рекла да је читала да су научници установили да је након љубавног раскида потребно 40 дана да преболите разлаз са вољеном особом. Процењује се дакле да је у овом случају потребно исто време за опоравак као и код бола од физичког губитка неке вољене особе. Као да постоји неки степен сродности или самерљивости између ова два осећања, о чему говори и стрип „Море је било мирно“ Тање Ступар Трифуновић и Татјане Видојевић, у издању „Бесне кобиле“.

Нису сви губици као ни све особе које губимо исте. Шта нам остаје иза оних којих више нема и да ли то може испунити болну празнину? Ако је смрт оно што је ван наших оквира, како не успевамо у ономе што је до нас? Како се од одушевљења стиже до равнодушности, па чак и презира према некој особи? Ако одговори и постоје, до њих долазимо тек са одређене временске, психичке, емотивне и неизбежне физичке дистанце. Свако је у свом животу дошао до те раскрснице и (из)борио се с њом како је знао и умео. Јасних правила за то нема. Како би изгледале наука и уметност да нема толико психолошких студија, стручних књига, поезије, прозе, филмова, музике и стрипова, да нам пруже бар неки путоказ.

Странице овог стрипа воде нас на емотивно путовање кроз живот једне девојке и њених односа са онима које је изгубила и оних који су је изгубили. И неумитно ћете се запитати о свом пређеном путу након што га прочитате. Поједине табле су право ремек-дело, савршен сплет приповедачког дара и доброг цртежа који јасно и дубоко сликају душевно стање главне јунакиње, које је свако од нас у неком облику доживео.

Тешко је некад видети јасно линију живота која нам се урезује у длан, од смеха до суза, од избора до усуда, од руке у руци до скупљених дланова од суза. Ако прођемо и одболујемо све станице, остају нам мисли и осећања о пређеном путу. Некад све делује тако сурово и насумично, а некад готово правилно, геометријски прецизно. Ако мислите да сте на ту тему све већ видели, чули или прочитали, „Море је било мирно“ ће ипак успети да вас изненади.

Уметност би била трајно осиромашена ако би се пронашао лек за бол од губитка драге особе, вољног или невољног, чињењем или нечињењем. А ми бисмо престали да будемо људи. Можда је смисао тог путовања да постанемо бољи.

То није нека нарочито јака утеха, али је можда и једина коју имамо.

Мирно море не прави морнаре.