“Јеси ли за биоскоп вечерас?”, гласила је порука коју сам добио од најбољег друга из средње школе. Понуда која се не одбија. И то хорор филм приде, као некад, само у модерном синеплексу у једном од тржних центара. Пар минута пре почетка пројекције, док смо чекали у реду да купимо картe, бацили смо поглед на један од екрана на коме су се налазили филмови који се приказују кад и наш одабрани фаворит. „Дају се и ‘Муње 2’!“, друг изговара оно што сам трен пре тога помислио.

Приче о наставку филма „Муње“ појавиле су се одмах након завршетка његовог биоскопског живота, али до скоро се ништа званично у том смислу није предузимало. Онда је пре две године, након успеха филма „Лето кад сам научила да летим“, редитељ Радивоје Раша Андрић најавио да ће започети снимање наставка, заједно са сценаристом Срђаном Анђелићем, који је са Рашом радио причу првог дела.

Наставку нама драгог филма нисмо јурили у сусрет са богзна каквим очекивањима, те није био ни узет у разматрање при одабиру филма за то вече. Упркос томе, знали смо да ћемо га кад-тад погледати.

Одлука је пала после мало преговора.

МА КАКВЕ МУЊЕ…

Деведесете године прошлог века у нашој земљи немају један филм који их сагледава у целости. Међу онима чија се радња одвија у овом периоду посебно се истичу филмови снимљени управо тада, који су можда због тога и савршено ухватили дух тог времена. Они се данас на телевизијама врло лако препознају, како по својој форми – камера, звук – тако и својој садржини. Такав је и филм „Муње“.

Његову појаву на филмском небу важно је сагледати из неколико углова. То јесте филм о деведесетим годинама, који је сниман 1999. године, а у биоскопима се приказивао пре петооктобарских промена. У екипи, на бројним креативним позицијама, од музичких до мањих улога у филму, нашле се многе урбане фаце Београда, налик онима које има свака метропола. Посебан печат на филм оставила је делатност радија „Б92“ и људи који су са њим били повезани. Дакле, он је стваран у посебном културном миљеу и не бежи од тога.

Међутим, то није пресудно за његово разумевање. У питању је прича о два другара који желе да сниме плочу, која о тадашњем времену говори рукописом налик филмовима као што су „Како је пропао рокенрол“ и „Пакет аранжман“. Као и у њима, и у „Муњама“ музика има важну улогу, како у дочаравању тадашње стварности тако и у самој причи. Чак се и преко музике може најбоље сагледати генерацијски јаз између ликова у филму, између некадашње рокенрол и нове генерације.

Свако коме је овај филм драг свестан је да није у питању ремек-дело. Филм на тренутке делује доста импровизовано, као да је сниман „у лету“ на основу неке скице заплета, чему доприноси и једноставна техника којом је снимљен. Радња је једноставна, са ишчашеним хумором и геговим који ће се некима свидети а некима не. Тако је Срђан Тодоровић одбио једну од  главних улога у овом филму, јер му сценарио просто није био смешан. Ипак, са својим особеним, помало чудним, али шармантним микрокосмосом, филм је „кликнуо“ код доброг дела једне генерације, која је у њему уживала због онога што јесте.

… ОПЕТ

Ништа од креативности и духа првог дела не може се назрети у наставку под називом „Муње: Опет“.

Након сат и по времена у биоскопској сали, нисам могао а да се не сетим несрећног наставка филма “Ми нисмо анђели”. Ако заборавимо како се зове, наставак тог култног филма, бар на основном нивоу, уз све своје мане, некако функционише као филмска прича. Све је у њему другачије у односу на први део, али на моменте, успева донекле да забави. И док он има неки какав-такав разлог за своје постојање, “Муње: Опет” бесциљно лутају између римејка и наставка, не усуђујући се искрено да буде ниједно од та два.

Једноставну, на тренутке превише опуштену радњу првог дела заменила је скаламерија која се руши под сопственом тежином. Радња се одвија по скоро истој формули као и први део, са нешто измењеним основним тачкама заплета и крајем који главне ликове оставља на истом месту, као да филма уопште није ни било. А тиме се донекле поништава и први део. Главни ликови Поп и Маре су остарили двадесет година, али су за неке ствари остали замрзнути у времену а неке не. Потпуно је дакле нормално да возе исти ауто као и у првом делу, на исти начин, док је такође потпуно очекивано да је говор тела краља рокенрола Елвиса Прислија постао важан за њих, иако то пре двадесет година није био. Нисам имао утисак да гледам старије ликове из првог дела, колико глумце који су их некада тумачили. И нови ликови су, попут старих, негде између карикатуре и фигура од картона, без неке смислене мотивације за своје поступке. Неки од њих су просто наменски осмишљени као скоро неразговетни, што нити је смешно нити има неко посебно оправдање. Као уосталом и сам филм, ако занемаримо комерцијални моменат.

А њега је јако тешко занемарити. Муње: Опет“ су као покретна представа генералних спонзора, чији се производи појављују тако да просто боду очи. Имајући то у виду, остаје нејасно што се филм труди да се бави стањем у друштву, макар и мало, притом не достижући ни промил онога што је на том пољу постигао први. Нити је то што је сад остварио уопште вредно помена.

ШТО УЛАЗИШ У ФРКУ АКО СИ СЛАБИЈИ?

Када сам први пут гледао филм „Муње“, нисам одмах укачио све политичке нијансе прожете кроз филм. Али сам га прихватио као причу о остварењу снова и свим препрекама које стоје на том путу. Истина, није била савршена, али је пленила духом.

Судећи по његовом наставку, јасно је да културни миље који је изнедрио први филм нема више ту снагу да о новом времену каже нешто иоле смислено. Бар не на нивоу на коме је то успео први део. Такође, постало је јасно да више нема снагу да исприча причу, или је ово што смо добили у наставку свесни компромис са захтевима тржишта. Премда ми није јасно ком тржишту је намењен.

Старе и нове генерације гледалаца ће подједнако бити збуњене овим филмом. Наравно, ово није једини лош наставак снимљен из комерцијалних разлога, нити ће бити последњи. Све то не би било тако трагично да оба филма нису радили исти људи и да не одају утисак да имају шта да кажу и како. Тешко ми је да поверујем да је ово најбоље што они могу да пруже када је реч о седмој уметности, имајући у виду њихово досадашње радно искуство. Такође ми делује невероватно да је ово све што се може рећи о времену у коме се налазимо и о стању у друштву о коме се мора говорити.

Чињеница је да је овим филмом цела екипа, од глумаца до редитеља, на стваралачком и сваком другом пољу, јасно и свесно капитулирала.

И то је једино што се може закључити из филма „Муње: Опет“.