Домаћи стрипови који се баве нашом историјом су и даље реткост.

Највећи број њих објављен је у СФРЈ и до дана данашњег остао је расут по разним стрип едицијама, чекајући да буде поново откривен. У новије време, постоје помаци у овом правцу, али модеран српски стрип још увек се не бави значајније темама из наше историје.

Највећа оскудица присутна је у стриповима чија је радња смештена у средњи век. Опсежност неопходних истраживања, мањак самопоуздања или нешто треће, представљају главне узроке што ми још увек немамо тако значајна дела, као што их има европска школа стрипа („Бели витез“, „Карл Викинг“, „Торњеви Боа Морија“ и др.). Наша историја у средњем веку представља плодно тле за бројне приче, које би се управо кроз стрипове могле достојно представити. Чак и векови пре владавине Немањића, о којима нема пуно извора, могу се уз мало труда оживети у стрипу.

Хрватски стрип „Неретљански ратник“ представља добар пример за то.

НЕРЕТЉАНИ

У првим деценијама VII века, Срби су населили централне делове Балканског полуострва, односно простор између долине реке Врбаса на западу и долине реке Ибра на истоку, као и између реке Саве на северу и обала Јадранског мора на југу. Овај велики простор припадао је некада римској провинцији Далмацији, па је због тога у делу „Анали Франачког краљевства“ под 822. годином забележено да су Срби народ који држи велики део Далмације. До тога времена, Срби су основали неколико самосталних области са испољеним елементима државности, као и једну праву државу коју византијски цар Константин VII Порфирогенит, у свом делу „О управљању царством“ назива Србијом. ^[1]  Разматрајући сложеност државне организације српских области у раном средњем веку и анализирајући сачувана обавештења од Порфирогенита, историчар Милош Благојевић закључује да је најсложенији облик под називом „земља“ имала Србија, а да су „архонтије“ биле Травунија и Захумље, док су на најнижем степену државног развоја биле Дукља и област Неретљана. [2]

Неретљани су држали најзападнију српску област на Јадрану, која се простирала између ушћа реке Цетине и реке Неретве, као и острва Брач, Хвар, Корчулу и Мљет.[3] Поред ових острва, Порфирогенит такође наводи да је њихова област имала три жупе – Растоку, Мокро и Дален, који се једини не налази на мору и четири града – Мокро (данашња Макарска), Вруља, Острог и Славинеца[4]. Неретљани се такође зову и Пагани „због тога што нису примили крштење, у оно време када су покрштени сви Срби“, па се и њихова област зове Паганија.^[5]

У првој половини IX века, страх и трепет Средоземља биле су арапске лађе, које су нападале византијска острва и приморске градове. Млетачка република тада је признавала врховну власт Византије и покушавала је да сачува Јадран од арапских напада. Поред њих, посебне муке су јој задавали и Неретљани, бавећи се гусарењем и пљачком.[6] У својим походима, користили су тип брода под називом сагена, који је био сличан викиншком дракару. Дугуљаст, релативно плитак, са витким трупом и оштрим правцем, одликовао се великом брзином. Поседовао је јарбол, а њиме је управљало 40 бораца-веслача. У употреби је такође била и кондура, која је била доста мања, са посадом од 20 људи, као и мањи типови бродова и барки. ^[7]

Сукоби са Венецијом били су у том периоду доста чести, са повременим прекидима за мир, који обично нису дуго трајали. Тако је 887. године млетачи дужд Петар Кандијано био принуђен да лично поведе поход против њих. У том походу, приликом битке на копну, изгубио је живот, 18. септембра 887. године.[8]

Тај дан се у Хрватској обележава као Дан хрватске ратне морнарице.

ИНСПИРАЦИЈА

На темељу овог историјског догађаја, настао је и стрип „Неретљански ратник“, у издању Удруге љубитеља стрипа „СТРИПФОРУМ“ из Загреба. Цртеж је радио Борис Талијанчић, колорисање академски сликар Владимир Давиденко, а сценарио је написао Мирко Пеко, на основу кога је касније настао и роман „Неретвански ратник“.

Како истиче Младен Новаковић у име издавача, у питању је једна од „sjajnih priča iz prebogate ranohrvatske povijesti o kojoj svjedoče onovremeni ljetopisi,“ као и да је ова битка „značajna jer se Mlečani nisu više nikada usudili tako jako napasti Neretljane.“ Сценариста стрипа Мирко Пеко је у свом уводу истакао значај ове историјске битке и како је „od toga vremena moćna Venecija, pomorski gospodar Mediterana plaćala hrvatskim ratnicima na Jadranu danak, takozvani – Tribitum pacis ili stogodišnji mir, za slobodnu plovidbu i trgovinu po dalmatinskom moru“.

Међутим, према историјским изворима и „оновременим летописима“, ствари стоје мало другачије. Како су Неретљани наставили своје гусарење, 948. године млетачки дужд Петар III Кандијано покренуо је против њих два поморска рата и приморао их на склапање мировног уговора, али они су ипак наставили да ометају млетачку поморску трговину. Тек је млетачки дужд Петар Орсеоло II у мају 1000. године однео победу над Неретљанима у поморској бици код Задра, заузео њихова упоришта Корчулу и Ластово и приморао их да се одрекну данка који су им плаћали Млечани. Од тога времена, Венеција је успоставила превласт над знатним делом источног Јадрана, док су Неретљани изгубили свој ранији значај.[9]

Географски положај њихове области често је у науци наметао закључак да су у питању Хрвати, што је нарочито коришћено да им се негира припадност српском племену, која је за Константина Порфирогенита недвосмислено јасна. Историчар Тибор Живковић истиче да у раном средњем веку не може бити говора о постојању српског и хрватског идентитета изван политичких оквира њихових кнежевина. Формирање племенских државица код Јужних Словена он сматра последицом политичког развитка, а не независним развојем етничке или племенске свести. Међутим, он у свом раду јасно показује да се Неретљани у византијским и венецијанским изворима недвомислено разликују и раздвајају од Хрвата, како по својим владарима, тако и по границама Паганије од других острва.[10]

Много је разлога за уочене несугласице између историјских извора и тврдњи изнетих у уводу овог стрипа. О њима би се могло много тога рећи, што превазилази оквире овог текста, али су претходна разматрања била неопходна како би се “Неретљански ратник” сагледао у целости.

СТРИП

Сукоб са Млечанима који је дужда коштао живота, искоришћен је као основа за причу о љубави младог Радована и Анке, ћерке неретљснког кнеза, коју зли Тајмир жели узети за жену. Након што његову просидбу одбије Анкин отац, Тајмир одлучује да изда Неретљане Млечанима, а да девојку отме и задржи за себе. Младом Радовану не преостаје ништа друго, него да уз помоћ пријатеља покуша да спречи потпуни пораз својих саплеменика и да поврати љубав свог живота.

Из овог стрипа не сазнајемо много о животу самих Неретљана, осим да су добри морепловци и храбри ратници, а гусарење и пљачка се не помињу. Штета је што је одмах на почетку наведено како је дужд скончао у сукобу са Неретљанима, јер је тиме причи одузета неизвесност. Свакако би било боље да је тај текст сачуван за крај, као поговор, са што више историјских чињеница.

Ипак, аутори су успели да овај стрип учине занимљивим. „Неретљански ратник“ се обраћа публици која памти класике као што је „Принц Валијант“, у којима је јасна подела на добро и зло, са упечатљивим сценама и ликовима. Млади херој мора постати мудрији кроз свој подвиг, како би спасио своје племе и своју верну љубу, а одани пријатељи који му у томе помажу у причу уносе и одређену дозу хумора. То јесте већ виђена формула у приповедању, али је успешно и делотворно примењена.

Велика заслуга за то припада цртежу и боји Талијанчића и Давиденка, који су на трагу старих мајстора сјајно осликали ову причу, додајући и неке елементе из савремених стрипова, нарочито у приказу борбе прса у прса. Од њиховог рада на овом стрипу Пеко није хтео да се растане ни у роману „Неретвански ратник“, па су се тако на његовим страницама нашле и неке њихове табле, само без текста у „облачићима“. Међутим, остаје жал што сама прича није у свом приповедању била слојевитија и сложенија, како би се искористили сви домети овог талентованог сликарског тандема.

ЗАКЉУЧАК

„Неретљански ратник“ упркос својим манама, може да послужи као сјајна показна вежба домаћим ауторима, да се охрабре и сами упусте у истраживање наше богате историје. За то је стрип као уметничка форма прикладан, јер у себи обједињује оно најбоље из књижевности и филмске уметности. Приповедање је наравно потпуно другачије него у књижевности, али је у својим најбољим примерима престиже. Статичност слика у односу на филм омогућава читаоцу да се у причу више уживи, јер је цртеж важан део приповедања.

„Неретљански ратник“ се не усуђује да у свом приповедању буде храбар и свеж као „Калокагарти“. Иако не одступа од већ утврђеног шаблона у драматизацији и приповедању, ни у једном тренутку не прераста у клише. Љубитељима историје и девете уметности допашће се ова прича о љубави, борби за слободу, против издаје и себичности издајника.

Такве приче су нам данас преко потребне.

ИЗВОРИ

[1] Благојевић, М. (1998) „Србија Немањића и Хиландар: приручник за такмичење из историје за ученике основне школе“, Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, стр. 5.

[2] Ђекић, Ђ.Н. и Павловић, М.Н. (2016) „Drosiaco, Marianorum iudice”, Зборник радова Филозофског факултета у Приштини, (46-4), pp. 243-253.

[3] Благојевић, М. (1998) „Србија Немањића и Хиландар: приручник за такмичење из историје за ученике основне школе“, Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, стр. 5.

[4] Алексић, М. (2008), „Неретљани – Заборављено српско племе“, доступно на: Пројекат Растко.

[5] Алексић, М. (2019), „Српске земље пре Немањића – од 7. до 10. века“, „Лагуна“, стр. 179.

[6] Ћоровић, В. (2005), „Илустрована историја Срба“, Књ 1, Народна књига, стр. 106.

[7] Алексић, М. (2008), „Неретљани – Заборављено српско племе“, доступно на: Пројекат Растко.

[8] Ћоровић, В. (2005), „Илустрована историја Срба“, Књ 1, Народна књига, стр. 120.

[9] Спремић, М. (2020) „Србија и Венеција (VI-XVI век)”, Службени гласник, стр. 16.

[10] Живковић Т. (2012) „Неретљани – пример разматрања идентитета у раном средњем веку“, ИЧ 61, стр. 11-25.