Преко друштва пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена, кренули смо у петак рано ујутру из Београда, пут Косова и Метохије, у сусрет Лазаревој суботи и празнику Цвети.
Пут иако не толико дугачак, ипак делује да је за већину Срба, онај којим ређе крећу. До административног прелаза (неопрезни ће рећи границе), и након њега види се да је реч о Србији на онај органски начин идентификације: свуда су заставе Србије. То се наравно мења, након преласка у јужни део Косовске Митровице, где одмах након моста, почињу не заставе тзв. Косова, како би можда они неопрезни претпоставили, већ углавном заставе Албаније. На већини приватних кућа је окачена та застава, док привредни субјекти углавном имају по више застава (тзв. Косово, Албанија, Немачка, С.А.Д., Шведска, и сл.), а на појединим местима су и споменици палим борцима тзв. Ослободилачке Војске Косова (дуго сматране за терористичку организацију од самих С.А.Д.), а понегде чак и заставе тзв. Велике Албаније. Било како било, албански народ очигледно гаји културу сећања и отворено исказује тежње дугорочним циљевима.
НА ГАЗИМЕСТАНУ
Прва станица јесте споменик Газиместан, висока кула од 25 метара, пројектована од стране архитекте Александра Дерока, који је такође заслужан и за храм Светог Саве у Београду. Са врха овог споменика види се читаво Косово, поље на ком се одиграла судбоносна битка између српске и турске војске. Ове речи овако написане, иако тачне, не могу пренети поруку оног осећаја када дођете тамо, када се приближавате његовој величини и свему што он представља за ваш народ. Када читате стихове Лазареве клетве, сетите се или коначно схватите, шта је за људе имало ону највећу вредност: Част!
На то подсећа и споменик од белог мермера који сваком ко прође поред њега говори причу о жртви и мучеништву који је један владар и његове најверније војсковође поднели зарад Христа, док други владари, па чак и из тог истог народа, на то нису били спремни. Верује се да је текст написао деспот Стефан Лазаревић и да се налазио на споменику постављеном након битке код Ангоре. Свега километар удаљено одатле, налази се и Муратово кубе, споменик гробници страдалом у боју турском цару Мурату. На тај начин обе стране боја имају свој споменик на овом месту, што говори о поштовању за противничку страну.
Са врха споменика Газиместан се види цело Косово и схвата се израз „Косово равно“. Географска разлика се може видети спрам севера данашњег Косова, који је раније сматран другом страном Копаоничких планина. Наиме, северни део је тек 1960. године, административном одлуком, за коју је највећим делом „заслужан“ Петар Стамболић, придодат А.П. Косово и Метохија. Сама природа Косова и Метохије je прелепа и красе је бројна брда, ливаде, реке и предивни заласци сунца. Ипак, најлепши споменици су цркве и манастири Српске православне цркве. Колико је Косово и Метохија заправо света земља, говори и податак да је некада само у Призрену и околини било 365 храмова, практично за сваки дан у години, а да је чак и данас активно 55 цркава и манастира.
ГРАЧАНИЦЕ, КАД БАР НЕ БИ БИЛА ОД КАМЕНА
Како сместити Грачаницу у свега пар пасуса? Постала је уточиште многих Срба од 1999. године, када је од мање општине постало насеље са значајним бројем становника. У центру насеља пркосно стоји споменик Милошу Обилићу са српским барјаком, а ту је такође и споменик свим несталим Србима на овом простору. Духовна и културна жила овог места је, за ове услове ненадмашно активан дом културе и њен директор Живојин Ракочевић. Међутим, круна све лепоте овог места је манастир Грачаница.
Њена спољашња лепота, рекло би се пева Богу молитву својим дупло уписаним крстом од купола, док њена унутрашња лепота, фрескама надмашује ренесансне сликаре, толико да се запитате да ли је све што видите заиста стварно.
Манастир Грачаница представља угрожени драгуљ светске културне баштине. Али и више од тога, она чини да не заборавимо које су наше праве вредности, да знамо да је свети краљ Милутин владао четрдесет година и да је за сваку од тих годину подигао по једну задужбину, по једно место где се народ моли и сједињује са Господом сваке недеље. Можда је то његова најлепша задужбина, јер у себи носи причу о краљици Симониди, српској краљици коју је византијски цар дао за жену српском краљу Милутину, као залог мира између ове две државе. Њиховим двема фреске су ископане очи, по предању, од стране арнаутских вандала. Но и поред тога, Симонида зрачи прелепим младалачким лицем, док лице нашег краља указује на умор и надање да је угодио Господу и српском роду.
Архитектура храма са својих пет купола, представља подухват који многи други градитељи тог доба нису успели да постигну, а који су касније како се српски народ селио, српски владари подизали како би их подсећао на Грачаницу (Црква Светог Марка у Београду, Херцеговачка Грачаница у Требињу и друге).
У ЛИПЉАНУ ЛИПЕ МИРИСАШЕ
У центру места у коме живи око 200 Срба заједно са већинским албанским становништвом, као и око 200 Срба у широј околини налазе се црква Ваведења Богородице и црква Светих Флора и Лавра. Наиме, црква Ваведења Богородице је зидана у 14. веку, на темељима базилике из 3. века чији се трагови и данас могу видети. Сматра се да су сликари фресака, прво доведени да осликају ову цркву, пре него им буде дато да осликају Грачаницу, како би се уверили у њихову компетентност. Иза ње се налази и нова црква Светих Флора и Лавра (такође по пројекту Александра Дерока), која је из 20. века, а чије осликавање је започето пре пар година, те се већ може наслутити његова будућа лепота.. У црквеној порти се налази и споменик Дени Дебељковићу, свештенику, учитељу и борцу за добробит српског народа у Липљану, а чији рођени брат је био Митрополит скопски Севастијан. Сама црква Ваведења Богородице има у себи велики број резбарења којим су бројни људи желели да оставе свој траг, нажалост не поштујући светињу. За време италијанске окупације у Другом светском рату, један италијански војник изрезбарио је своје име и презиме, које су КФОР-ови италијански војници за одушевљењем видели, не схватајући тужну истину да је све време реч о окупацији.
У току наше посете, била је приређена и добродошлица, а главни догађај била је организована изложба и продаја Васкршњих играчака и украса. Деца која су правила производе су део мешовитог одељења са 16 ученика. Сва су здрава духом и ведрог погледа, а као део добродошлице зачула се и песма, која је све нас подсетила зашто смо дошли.
Када бисмо упоредили све оно што ми у Београду имамо, и оно што заиста имамо, и оно што ова деца овде имају, и оно што заиста имају, схватамо да спокој не можемо купити новцем, као и да се аршином метра не може мерити лепота једне слике.
УСТАНИ ЛАЗАРЕ… И ПРОШЕТАЈ ДУШАНОВИМ ГРАДОМ
Преноћили смо у конаку манастира Светих Архангела у Призрену. У суботу ујутру, срушен манастир, са облацима изнад, био је препун народа. Служба без физичког, али са небеским покривачем, уз гроб српског цара Душана и појце Призренске Богословије. Попут доласка Христа пред Лазарев гроб, дошао нам је владика Теодосије. Сунце се пробија кроз облаке уз песму богослова: „Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја“.
Владика је испричао и анегдоту, када је једне године падала киша на Лазареву суботу, баш за време литургије, што обично није случај. Иако су се можда питали због чега је тако, схватали су да Господ има јасну намеру. Након литургије и након повлачења народа из храма, зачуо се страшан прасак, јер је повише храма у брду, била минирана тврђава, и само је киша спречавала да се деси експлозија и да права киша каменица запљусне све. Не бој се, само веруј, упорно се помиње у Јеванђељу.
Након литургије, постављена је била славска трпеза, и скоро 500 људи је присуствовало слави, играло се и певало, радовало животу и Васкрсењу. Ходочасна путовања су таква да хиљаде различитих људи имају једну истост: Господа.
Након гозбе, отишли смо до насељеног дела Призрена, где смо прво обишли цркву Богородице Љевишке. Како се верује, то име носи, јер се храм налази са леве стране реке Бистрице. Сам храм се може назвати мученичким. Небројено пута харан и пљачкан, претворен у џамију за време Османлија, са срушеним носећим стубом, изубијаним и прекреченим фрескама која су после тога мукотрпно рестауриране, да би затим поново пострадао 2004. године у нападу албанских екстремиста. Део који је обновљен и видљив пружа приказ лепоте многих икона, од којих је најупечатљивија икона Богородице Љевишке. Она је била скривена иза једног стуба, које је након ослобођења овог краја од Османлија, био делимично исечен, не би ли открио икону. Ипак, овакво стање ове цркве је само још једна опомена, шта може да сачека и остале угрожене цркве и манастире.
Са десне стране реке Бистрице налази се саборна црква Светог Ђорђа, која је највећа црква у Призрену и стара црква Светог Ђорђа, задужбина браће Руновића. Преко пута цркве налази се и седиште епископа рашко-призенског, који је административно у Грачаници, а где је својевремено боравио и чувени руски конзул Иван Јастребов. У старој цркви налази се гробница епископа рашко-призренских и других знаменитих добротвора кроз историју. Нажалост и ова црква је страдала у мартовском погрому, али је у међувремену значајно обновљена. Недалеко од ове две цркве, налази се и мала црква Светог Николе, која је у потпуности окружена новоградњом која прети да се обруши и на сам посед цркве.
Одатле, упутили смо се ка градском шеталишту уз реку Бистрицу и прошли поред Синан Пашине џамије, подигнуте од камена који је остао иза величанственог храма Светих Архангела, порушеног у турским освајањима. Током Балканских ратова, приликом ослобађања Старе Србије, део паравојних српских снага, хтео у одмазду да минира и сруши Синан Пашину џамију, али Срби из Призрена то нису дозволили и направили су живи штит око ње. Нажалост, није познато да се слично дешавало у последњим нападима на српске светиње пре двадесет година.
Сима Андрејевић Игуманов, чија је задужбина и Игумановљева палата на Београдским Теразијама, био је главни задужбинар Призренске богословије, којој је подигао школу и бесплатно школовао учитеље и свештенике. Нажалост, као бројне светиње и богословија је претрпела исту судбину 2004. године, али је уз залагање самог владике Теодосија, зграда обновљена и прва генерација обновљене Призренске богословија започела школску 2011. годину, док ће девета генерација богослова ускоро изаћи из ове школе. Чињеница да овде током целе године борави до десет до двадесет ученика упорно опомиње све нас, да сагледамо њен значај.
Настављајући даље поред школе ка средњовековној тврђави Каљаја, који се назива и Призренски град, са које се види река Бистрица и обе стране града Призрена, пролазимо кроз насеље Подкаљаје. У том насељу налази се и црква Светог Спаса из 14. века, окружена зидовима планиране веће цркве, који није никад завршена. Наиме, наводи се да су Цинцари са којима су Срби заједно обнављали цркву, хтели да је након обнове претворе у искључиво своју светињу. То на крају није учињено и стара црква и даље стоји, а преко лета се у ширем простору око цркве одржава и музички фестивал „Медимус“.
Пролазећи кроз Подкаљаје, могу се наћи и запуштене улице у којима се налазе куће које њени власници и даје одбијају да продају. У једној од тих улица се налази и црква Свете Недеље, задужбина краљевића Марка Мрњавчевића из 14. века. Поред ње се налази и кућица са полицајцем, старијим Албанцем, са којим смо помало попричали и који нам је пожелео да поново дођемо. Око Синан Пашине џамије се налазе бројни локали, па смо свратили до једног од њих на кафу и колаче, где нас је послужио млади конобар који говори српски језик. Утисак је да је заједнички живот ипак могућ, макар на оном основном нивоу.
ЛИТУРГИЈА НА ЦВЕТИ У МАНАСТИРУ ДЕЧАНИ
У недељу рано, на путу од Призрена до Дечана, прошли смо изнад кањона реке Дрим, а недалеко затим и поред старог каменог моста преко ког је српска војска прешла 1915. године приликом повлачења. Приликом доласка у Високе Дечане, и обавезног предавања личне карте бугарским војницима КФОР-а, упутили смо се на литургију. Сам поглед на манастир окружен зеленилом, ствара осећај као да није реч о људској грађевини, већ храму који је директно са неба спуштен међу људе. Епитет високи, носи због тадашње необичне висине од чак 30 метара и дужине од 36 метара. Унутрашњост манастира је осликана са неким од најпознатијих фресака. У припрати манастира је са леве стране осликана Богородица која држи свитак у коме позива Христа да опрости народу, док се са десне стране налази родослов свете лозе Немањића. На улазу у брод храма, на носећем стубу са десне стране налази се чувена фреска Христа који држи мач, у духу речи Јеванђеља: „нисам дошао да донесем мир, него мач“. На источном зиду иза певнице налази се фреска Христа Пантократора преко читавог источног зида од скоро 20 метара. Са леве стране, уз сами иконостас налази се и икона светог краља Стефана Дечанског, а испод ње и ћивот са његовим јасно видљивим нетрулежним моштима.
Улазак Христа у Јерусалим и његово прослављање са палминим гранама и ове године јасно опомиње да човек увек може лако да падне и да само у пар дана од радости и одушевљења, може доћи до очаја и презира. Стога и Васкрс који долази након њега, мења све и дочекујемо га сваке године са истим циљем. Промене себе на боље, макар и мало, макар и незнатно, макар и падали, али упорно покушавали. Након литургије, а потом и целивања моштију светог краља, јако је занимљиво што смо срели момке из Београдског Синдиката који, како смо начули, снимају нови спот за песму са свог албума “Синдикално пролеће”.
ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА И МАНАСТИРИ БУДИСАВЦИ И ДЕВИЧ
Уласком у град Пећ, наишли смо на радове на путу којим се иначе долази до Пећке Патријаршије. А како смо ишли аутобусом, није нам било друге, него да у рикверц идемо релативно дуго. Неки од нас су морали изаћи из аутобуса и питати мештане Албанце којим другим путем доћи до Патријаршије, на шта су нам љубазно помогли. У самом манастиру, налазе се гробна места бројних наших патријараха и архиепископа, као и икона Богородице Пећке (Пећке Краснице). Након целивања икона и поклоњења моштима, изашли смо и поседели испод Шам-дуда, старог преко 750 година. Мир који се осети у окриљу Пећке Патријаршије је надасве присутан и опипљив, али се тешко претаче у речи.
Након Пећи, упутили смо се ка манастиру Будисавци. Крај у околини манастира је насељен углавном Албанцима католичке вероисповести. Може се видети неколико католичких цркава, а на многим кућама и слике мајке Терезе. И поред тога, на српски манастир се и у овом крају не гледа благонаклоно. Монахиње манастира имају потешкоће да користе њиве и ливаде које су у метоху манастира и углавном се издржавају од добротворних прилога. У току 1999. године, манастир је имао само једног монаха Стефана, који је био киднапован од војника УЧК-а и никада није био пронађен. Проглашен је за светитеља, а монахиња манастира нам је и одпојала предивну песму о његовом животу.
Последњи манастир који смо обишли јесте манастир Девич, који је задужбина светог Јоаникија Девичког и деспота Ђурађа Бранковића у 15. веку. Манастир се налази у Дреничком крају, који је нажалост познат по најгорим злочинима који су се дешавали овде током деведесетих година од стране албанских терориста. Дочекала нас је само једна монахиња. Тужна слика која вапи за данима васкрсења.
ДОЂИ И ВИДИ
Велики Достојевски је у својим делима писао да ће лепота спасити свет. Наша лепота данас је отићи и посетити наше светиње. А до коначне победе:
„Не плаши се роде мој,
дођи, види, слободно.
Играј, певај, целу ноћ,
то је царство небеско.“