Махнито су возови јурили тамо-амо, као какве црне огњене птице. На све стране њихов писак, вика људи, њиштање коња. Војници су се ужурбано кретали по станици, према вароши или према композицијама, које су чекале да поведу на различите крајеве српске земље преостале њене синове.

Међу њима беше и Милоје. Гледао је са дечјом радозналошћу, а уједно бојажљиво, на читав овај људски мравињак. Њему, ненавиклом на људе и буку, све ово уливало је неки злослутан предосећај. Некада недељама не би сретао живе душе на свом катуну. Друштво су му правиле само његове овце, које је волео као најрођеније, и његов верни Шаров, промућуран и оштар као и све што је израсло високо у планини. И само се једнога дана неочекивано појави отац. Милоју би то врло чудно, пошто би обично мајка долазила на катун, носећи са собом нешто хране за сина. А и по лицу му позна да носи неку важну вест.

– Миле, – рече му отац потмулим гласом, – веле да ће Швабо ускоро поново ударити. Није им доста било што их једном истерасмо, него ʼоће опет. Ред је и ти да испуниш своју дужност, како смо и ми пре тебе.

Не би Милоју толико тешко да напусти свој катун и свој дом, јер је младост увек орна за догодовштине, али кад се нађе усред вреве, ипак са сетом помисли на своју планину, на мир пашњака, на зоре које је дочекивао, радујући се сваког дана сунцу као да га види по први пут.

– Улази, Милоје, шта згледаш око себе.

То беше Љубисав, из истог су села били, само је Љубисав био рањен четрнаесте, па се до сад опорављаше од швапског метка. Љубисав већ беше искусан војник, а и по природи беше виспренији и живљи него земљак му Милоје.

Када се напуни шајкачама и опанцима, воз застења и полако поче да покреће дуги ланац вагона. Јутро је већ било одмакло. У возу жагор војника, сви се питају што ли је воз кренуо ка југу, кад ће Шваба са севера да нападне. Убрзо им разјаснише да ће и Бугари да ударе са истока, те се и та граница мора штитити.

– Што ли се су сад и они дигли, Љубо? – запиткује зачуђено Милоје. Није простој сељачкој души јасно да неко може тек тако да нападне.

– Што ти ја знам, Миле, ваљда смо им нешто скривили. А можда су их и Швабе натерале…

– Није њима тешко на нас ударити, као оно тринаесте. – добацује један крај њих.

А Милоје се загледао кроз прозор. Размишља о свему томе, али никако да скроз схвати. Пролећу поред њих њиве, многе необрађене због силних ратова, шумарци, речице, куће на четири воде по брдима, гдекоји старац како тера говеда или овце… Понека жена у послу, воћњаци са пожутелим лишћем, воденица… А кратак је октобарски дан… Смрче се, а воз и даље тутњи. Сан се ушуња међу путнике.

…Почеше борбе и на истоку. Већ трећи дан држи се српска војска, мада је све извесније да се ускоро мора кренути у повлачење пред многобројнијим непријатељем. Већ је првог дана стигла јединица трећепозиваца, не би ли потпомогла растегнуту линију одбране. Српска је земља давала последње своје заштитнике. Видети два поколења заједно у борби није био редак призор.

Тако беше и са Милојем. Међу трећепозивцима дође му и отац. Очев долазак га је ободрио, како и не би. Ипак је он био прекаљени ратник, још се ʼ77 тукао са Турцима као голобради младић. Био је и ʼ12 на бојном пољу када истераше Турчина. Гонио их је све до Једрена и даље. Већ остарео, мислио је да ће тад наступити мир и благостање. Али га судба превари. Рат му узе и сина, а сад ево и њега, уместо да пусти да проживљава мирно старе дане и васпитава унуке, натера да се поново лати пушке.

Ускоро беху натерани Срби на повлачење. Не могаше Србија одбацити валове са трију страна. Брана попусти…

Негде по долини Нишаве повлачили су се Милоје и отац му са својим саборцима. Војници већ изморени, невесели, свако се бори са својим мислима. Раскаљани путеви од киша, Бугари за леђима. Јесење јутро, киша ромиња, језа се увлачи у кости.

Милоју се у сећању вртеше његове овце, катун, пси овчари, мајка која је остала сама код куће да чека његов и очев повратак и стрепи сваког дана. Све су га ове слике још више тиштиле у овом тренутку. Али је знао да ако не буде мирисао барут, неће мирисати погача коју је мајка правила најбоље на свету, ако се не чује пуцањ пушке, неће ни се чути ни звук меденице његових оваца.

– Није шала, две царевине се сручиле на наша нејака плећа. – прозбори отац, гацајући по блатњавом путу, прекидајући његова размишљања. – А сад још и Бугари. До јуче се тепасмо заједно против Турака, а сад ево у три године двапута нас завадише. Да ти видиш, сине, какав је то полет био дванаесте, сви жељни да стресу са себе и последње остатке турског ропства, једни крај других јуришају, такмиче се ко ће пре заузети неки положај. Било је милина гледати. Сви скупа против заједничког непријатеља. Ал᾿ некоме се, богме, то није свидело.

Недалеко се зачуше пуцњи, онда све ближе и ближе. Осврнуше се, застадоше. Ускоро се заподену и бој. Постаде јасно оцу и сину да се нема више куд, да су их гониоци стигли. Окренуше се према непријатељу да га дочекају куршумом и бајонетом, да смело погледају смрти у очи.

– Не тужи, сине, што ћемо погинути. – рече му отац благо и поносито. – Зар се са нама нешто завршава? Оставићемо слободу за будућа поколења. И кад се гине, певати треба…

И заори се песма тако да одзвањаху околне планине. Дизала се до врхова, а они као да одговораху на њу, као да су је и сами певали и понављали. Убрзо је заглушише пуцњи и прасак бомби. Дим зави бојиште. Зачу се команда «На нож!». Сударише се и бајонети. Протутњи војска, остављајући за собом пале војнике. Хладан ветар развеја пушчани дим…

Крај једне стене лежаху Милоје и његов отац, поред њих Бугарин. Смрт се већ надвила над њима. Пре него што отац испусти душу, поглед му паде на Бугарина који лежаше крај његових ногу, лицем према небу. Из уста му се оте једва чујан јецај. У непомичном војнику он познаде Богдана, свог верног саборца из турских ратова.

***

Пријатна хладноћа поче лагано продирати у купе, иако су прозори били забрављени, а сунце још није скроз зашло. Кроз полуотворена врата крај којих је стајао карабињер, мрзовољно завијајући цигару, допирао је жамор других официра. Воз је залазио већ у брда обрасла ретком шумом.

У даљини су треперела слаба светла разбацаних италијанских села. Жамор се унеколико стишао, понеки карабињер је дремао, па би се будио сваки пут кад воз удари у скретницу.

– Ето, господине пуковниче, лепо рекосте да ће нам бити још горе, – уздахну Василије.

– Тако ти је то, мој Арсенијевићу. Ко на брду, акʼ и мало, стоји, више види но онај под брдом.

– Талијани ће нам сада доћи кʼо браћа рођена када нас Швабо преузме, – рече, па се стаде присећати минулих дана.

Пуковник Узелац се загледа кроз прозор у полутмину, која се све више згушњавала, остављајући видљивима тек обрисе према вечерњем звезданом небу. Не би му спокојно на души – знао је да ће у немачком заробљеништву проводити много теже дане, неголи досад, у Италији. Италијански логори, по којима су их премештали, учинише му се сада готово као некаква одмаралишта. Али му најтеже беше сећајући се својих код куће, остављених у страху и немаштини. А Отаџбина стење под окупаторском чизмом. Једина му је колика-толика утеха и нада била на устанике. Прочуло се и по Европи да су се Срби давно дигли на оружје. Знао је он да се такав јуначки народ не може сасвим покорити.

– А чусте ли, госʼн пуковниче, да су се и неки комунисти побунили, поред ових наших краљевих официра? – као да настави пуковникове мисли Василије.

– Чуо сам, чуо сам… Неће из тога ништа добро изићи. На две опречне стране су, лако ће их завадити. Па ће малене јасле за два хата бити…

Пуковник се поново замисли, па се одједном прену из размишљања, те додаде:

– Тако је вазда било. Ено у Енглеској имаш лабуристе и конзервативце, у Америци републиканце и демократе, па се само гложе међу собом. Свуда само деле и завађају. И код нас ће тако направити. А ко ће из тога имати корист?

– Ко ће га знати, пуковниче. То је нека виша политика. – тужно отегну Василије.

– Јасно је то кʼо дан, мој Василије. Они који финансирају ратове, они и извлаче из њих корист. Нисмо ти и ја започели рат, нити га је ико од нас желео.

… Све се стиша у возу. Наступи ноћ, блага, мирисна, како то само у јужним земљама бива. Само точкови једнолично клопарају. А јутро донесе нове, још теже муке.

Пред свитање воз се заустави у једној готово напуштеној станици. И та пустош као да је наговештавала будуће патње. Беше то негде на самом северу Италије, међу горама. Истераше српске официре из воза. Испред су их чекали немачки војници.

– Е сад тешко нама, гос-н пуковниче… – промрмља више за себе Василије.

Немачки стражари, осиони и хладни, потераше их до друге композиције, која се налазила недалеко. Потрпаше их у сточне вагоне – мрачне, прљаве, испуњене воњем који је сведочио да су већ коришћени у ове сврхе – тако да су се једва могли померати.

– А шта ти је Швабо, – сможе снаге да се нашали Ђуро, капетан, – ниђе рупе на овом вагону, ниоткуд не дува, нијесу каʼ они наши, њемачки квалитет. А вала ћемо се од овога смрада погушити – додаде мало затим.

Пуковника то сети на Априлски рат, тачније на сам његов крај, када су његову јединицу у Метохији усред општег расула и издајства заробили Италијани. Прво их сместише у неки привремени логор – неколико ари ограђено жицом. После два-три дана чуше да ће их слати у Италију у логор. Пре тога пута све их натераше да се изјасне шта су и ко су. Писар који их је уписивао у књиге и који је служио и као преводилац беше неки Хрват из околине Загреба. Питали би шта си по националности, Србе су стављали у одвојену групу и спремали за Италију, а остале су по уписивању пуштали.

На ред дође и Ђуро.

– Ти си Црногорац, не? – упита га Хрват, пошто га је претходних дана чуо док је овај причао са својим ратним сапатницима. Већ су тада фашистичке власти почеле да спроводе своју политику, будући да су претходно Италијани окупирали Црну Гору и од ње направили марионетску државу. Пројекат који ће после рата наставити и нова, комунистичка власт.

– Јесам, вала. Ја сам Србин Црногорац.

Хрват га зачуђено погледа. Није му било јасно да неко може изабрати ропство, када је било довољно само да каже једно «да» и да буде пуштен.

– Што? – направи се да га није добро чуо. – Јеси ли Црногорац или Србин?

– И једно, и друго. Како могу бити Црногорац, а да не будем Србин.

Италијански командир плану када му преведоше речи. Поче викати: – Марш, водите га, склањајте ми га с очију.

Доби Ђуро тад и неколико кундака.

И тада су их ставили у вагоне за стоку, додуше није било толико народа, а беше и пукотина кроз које је улазио свеж ваздух.

… А Немачка ― онаква каква су о њој и чули, али некако још мрачнија у ово недоба. Нацистички продор још није јењавао, али се у погледима обичних становника видела тескоба, мука, јад што морају да трпе прохтеве једнога лудака и људи који су до јуче припадали најнижим друштвеним слојевима.

Спроведоше их у логор, туробан, језив и уређен, каква је и немачка нарав. Ту их је чекало злопаћење и понижења. Дани су се отезали у бесконачно…

Али прође и то. Долете и ’44. Као први зраци сунца после дуге ноћи. Са свих страна се чуше вести о немачким поразима, како на истоку, тако и на западу. Неким чудом њихов логор не подели судбину већине осталих, што су их Немци приликом повлачења рушили, а заробљенике стрељали. Једног јутра, није сасвим ни свануло, утрча Василије у бараку и поче весело викати:

– Устајте, људи, побегле Швабе. Нема никога!

Очас се сви разбудише, још несвесни своје среће. Неки помислише да сањају. Други се почеше радовати, грлити. Изађоше сви напоље. Свитање никад лепше није изгледало него тог јутра.

У међувремену дођоше Американци и Енглези, нахранише их и напојише. Међутим, убрзо им се свом својом тежином свали на главу њихово садашње стање. Куда ће? Шта ће бити са њима? Већ им је било јасно, прочуло се то одавно, да се не смеју враћати у отаџбину, да ће у најмању руку допаднути робије. Знали су да нова власт нимало благонаклоно не гледа на краљеве официре, да желе да униште све што има везе са старом државом, са прошлошћу уопште. Не оста им ништа друго, но да као и многи њихови земљаци емигрирају.

… Пролажаху године. Скућише се Срби у Америци. Држаше се скупа у туђини, није лако своме без својега. Изградише цркву. Сећаху се предратног времена, окупљаху се о празницима, певаху српске песме… Али им живот с времена на време задаваше такве ударце, да им је и поред све слоге и подршке требало дуго да се од њих опораве.

Из дневника наредника Василија:

12. јули 1958.

Данас је била сахрана пуковника Узелца. Тешки дани за читаву нашу заједницу. Не дадоше му крвници да мирно проживи старост. Прекјуче, по повратку из цркве, убијен је пред својом кућом од стране удбаша. Није он једина жртва, по читавој Америци, а и шире, њихова рука сеје смрт. Неста много најугледнијих Срба. Није им доста било што нам не дају да се вратимо у своју земљу, но нас ни овде не остављају на миру.

3. фебруар 1967.

Јуче ми дође у госте Миломир, из горњих Јовановића. Није му џабе надимак Муљо, јес да су га његовом оцу још дали, али крв није вода. Вели да је после рата постао комесар у селу, па је учио људе како сад треба да живе. А збиља не знам какво му је то учење било, пошто је у школи задњи ђак био. Брат му сад у Америци. Нађосмо се на станици у центру, није знао, каже, да нађе наше место. Звао га ја да дође: „Ај да видиш шта стекосмо Срби у туђ свет“. Не може, вели, сутра се враћа назад. Седосмо да причамо: о селу, о Србији ни да помене, пази сваку реч. Питам га како су му деца, јесу ли прославили Светога Саву. Зачуди ми се: „Ал си ти застарео. Сад се слави Дан младости.“ Како сад па то, сад се ја зачудих, па зар зато гинуше наши преци, ко ће да чува сећање на наше јунаке, борбу вековну, ко ће да слави свеце… А он као кроз мене да гледа. Тек се прену наједном, те рече: „Ма да смо ми живи и здрави. А и скупоћа ова ударила…“ Тад схватих да се ништа не разумемо. А и како ћемо, ко што каже, он говори југословенски.

… Крај 20. столећа и пад комунизма од наших јунака дочека само наредник Василије. Последња му жеља беше да се још једном докопа Отаџбине, родног села и да га сахране заједно са прецима му. Бог према њему беше милостив, те му испуни жеље.

Једва је издржао дуг лет преко океана, те прелетања по Европи док се није дочепао своје земље. На путу ка родном крају кроз прозор вагона гледао је своју напаћену Отаџбину, коју је толико пута сањао у туђини. Како се само све променило! Ни људи нису што су били. Још су били свежи ожиљци агресије оних чију је земљу и он градио. Али најжалије му је било што војска није доживела пораз, што смо успели да потиснемо непријатељске хорде, а наш политички врх је предао непријатељу све што је овај тражио.

И своје родно село једва познаде. На капији своје куће паде на земљу и поче је љубити. Крупне сузе натопише му образе. Мили доме!

Осећао је да је испунио свој завет. После овога не поживе дуго. На гробу му би написано:

Василије П. Арсенијевић

(1922 – 1999)

наредник у војсци Краљевине Југославије

Проведе живот у изгнанству,

умре на родној груди.

***

– Чувај се, сине, љуби те мајка! – суза се скотрља низ лице.

– Ајде, мајка, не брини… Вратићу се читав. Нисте ме џаба тата и ти учили да се ничега не бојим. Да је ту био би поносан на мене што је дошло време да и ја браним Отаџбину.

Зашкрипаше точкови воза. Милан извири кроз прозор. Мајка стајаше и даље на перону, очију пуних суза. Махну јој последњи пут. Станичне светиљке убрзо нестадоше из видика и воз зарони у таму.

Свега је неколико сати пута до Приштине, али Милану се ти сати учинише као дани. Покушавао је да не мисли на кућу, на мајку и две сестре што су остале да га чекају, да живе у неизвесности и сталној бојазни за његов живот. И тама око њега, и уједначено клопарање воза као да су појачавали његову тугу. Није се он плашио што иде у борбу, што иде да чува своју земљу, као његови отац и деда што су, и многи пре њих. Не, више је туговао јер је знао да му мајка и сестре неће бити мирне док год се он не врати кући. А вратиће се, у то је био уверен…

Зачуше се неки гласови у ходнику. Милан изађе из купеа, не би ли кроз разговор мало скренуо мисли. Озари се кад у двојици од њих позна своје другове са факултета. Додуше, факултет није ни завршио, морао је да се врати кући када му је отац отишао на онај свет, да се брине о својима, да буде глава куће.

Лакше је тући се кад поред себе имаш неког познатог.

– Жаре, Мехо, ви ли сте?

– Милане, друже! Охоо… – изгрлише се. – И ти си ту.

– А ко ће бранити отаџбину ако не ја! – насмеја се Милан. Би му врло драго што је срео своје колеге, у причи са њима заборави за тренутак о бригама које су га мучиле, о мајци и сестрама код куће, о неизвесности шта их чека на Космету.

Жарко је био Крајишник, већ је био момчић кад је заједно са породицом на трактору са нешто ствари био принуђен да напусти своје родно место крај Книна. Тада и наредних година док се нису колико-толико скућили проживео је многе муке и патње – неко се тако не напати кроз читав живот. Оне су га и направиле човеком способним да се брине о себи и да увек сноси одговорност за своје поступке. А притом је остао весељак, као многи из западних српских крајева.

Мехо, како су му тепали, био је, пак, из родног града војводе Вука, Сјенице. Његова је породица била муслиманска, али су га родитељи као сваког нормалног човека учили да поштује и воли своју земљу Србију. Отац му је био поштен трговац, мати учитељица, и никад, па ни за време братоубилачког рата у Југославији, нису потпадали ни под какву пропаганду. Зато је и сад радо ишао да брани своју домовину од светског зла.

У пријатељском разговору очас им прође путовање до Приштине. Точкови воза зашкрипаше и он се тромо заустави у станици. Ту их дочекаше њихови будући саборци. Убрзо стигоше и у касарну.

Сутрадан дође наређење о покрету. Сазнадоше да ће их упутити на Кошаре, да одмене изморене војнике.

– Нека нам је Бог у помоћи, браћо, – рече Жарко друговима, док су их смештали у транспорт. – Чуо сам да се тамо воде најжешће борбе.

Стигоше и подно Проклетија. Сада им се учини сасвим пригодним назив ових планина – деловаху мрачно, претећи, као да су љутите и огорчене што се њима разлежу пуцњи и јауци и ремете многовековни сан. Пут се вијугао преко њихових падина. Чекао их је дуг успон до линије фронта.

Борбе са Шиптарима и њиховим западним савезницима и плаћеницима трајале су већ више од месец дана. Одавно су Кошаре стекле своју злу репутацију. Војници који су смењивани на овом потезу препричавали су своје мукотрпне и страдалне дане.

Тако и сада, исцрпљени и измучени, с олакшањем дочекаше да им стигне замена. Изгрлише се са својим новопридошлим саборцима, пожелеше им срећу, дадоше им савете како да преживе на овом суровом месту.

… Тежак беше сваки дан на Кошарама. Поред бандита ОВК, тукла их је и артиљерија албанске војске, као и НАТО авијација.

Препуцавања беху свакодневна, напади и контранапади чести. Учинише једанпут неочекиван јуриш на шиптарске линије и заклоне. Фактор изненађења учинио је своје: погибе неколико десетина бандита. Ноћ после тога беше најкрвавија у њиховом боравку на положају. Као освету за напад авијација НАТО-а их засу касетним бомбама. Стење је летело у ваздух, земља се тресла као да плеше неки дивљи плес, са свих страна долетали су јауци. Рано јутро осветли стравичне призоре: неколико бранилаца беше мртво, многи рањени. И Милана рани гелер од бомбе, додуше лакше, па је могао остати на бојишту.

У том живом паклу један од младих војника потпуно клону духом. Баци пушку, хтеде некуд да иде, једва га задржаше.

– Доста ми је овога. Ко измисли овај рат. Нећу више за Милошевића да гинем. Пустите ме! – викаше.

Видеше његови саборци да је враг однео шалу, да га морају умирити.

– Брате, слушај – започе Милан, – рат нико не воли, нити је коме добра донео, али ми своје бранимо. А кад своје браниш, нема повлачења. Ко ће ти мајку, сестру, ко ће децу заштитити ако не ми. Ако једном попустиш, готово је.

– И не ратујемо ми за Милошевића, он ће проћи, данас је ту, сутра није. Боримо се за народ, боримо се за Отаџбину, а она је вечна. – додаде Мехо. Једва га на крају смирише.

Дани се отезаху, браниоци не одступаху, штавише, повратише и оно мало територије што је било запоседнуто. Али, нажалост, ратови се одавно већ нису добијали на бојишту, колико за преговарачким столом. Да је непријатељ деловао само споља – ни по јада. Међутим, у својим владајућим редовима имадосмо превише издајника и страних послушника.

 

…Једног јутра неочекивано дође командир. Изађе из возила, некако невесело и невољно, стаде пред окупљене војнике и неколико тренутака не могаше изустити ни речи. Најзад рече:

– Јунаци, данас одлазимо одавде.

Сви се збуњено згледаше. Нису навикли да смене буду тако често. Осетише да нешто није у реду.

– Ко нас мења, капетане? – упита Жарко.

Командиру се суза оте из ока.

 

… Тројица другова бејаху у једном од последњих вагона с војницима који напустише Метохију. Срце им се стезаше, знали су да остављају народ на милост и немилост шиптарских злотвора и НАТО војника. У погледима им беше одлучност: „Вратићемо се кад-тад. Ако не ми, онда деца наша.“