Не сећам се много детаља из свог најранијег детињства. Нека сећања су избледела, нека су остала само као нејасне слике, али једна сцена ми је остала урезана у памћење необично јасно.

Имао сам око шест година и возио сам се аутобусом (број 25, не знам зашто сам и ово запамтио) са оцем. Као и свако дете тог узраста, више сам посматрао људе него свет око себе. У једном тренутку пажњу ми је привукао човек који је стајао до мене. На горњем делу десне шаке имао је истетовиран точак. Отац ме је кришом гурнуо и намигнуо. Нисам знао ко је тај човек, нисам знао шта тај симбол значи. Када смо изашли, отац ми је рекао да је човек из аутобуса био Радомир Михајловић Точак.

У време када сам га видео био сам сувише мали да бих разумео ко је и колико је важан за домаћу рок музику. Међутим, године су пролазиле, а уз очеву помоћ полако сам откривао свет музике групе „Смак“. Најпре су то биле песме које су се слушале успут, у колима или код куће, а затим је дошло оно право упознавање: тренутак када музика престане да буде само звук и постане део вас.

„Смак“ је за мене био много више од још једног великог рок бенда. У њиховој музици постојала је нека посебна снага – истовремено и сурова и нежна, дубоко укорењена у овом поднебљу, а опет довољно велика да пређе све границе. Што сам више слушао Точкову гитару, све сам боље разумео зашто су га генерације музичара и слушалаца поштовале са готово митским дивљењем.

А онда је 2017. година донела један необичан круг. На промоцији једне плоче имао сам прилику да лично упознам Точка. Разменили смо тек неколико речи, ништа посебно, ништа што би ушло у неку велику биографију. Али мени је значило много више него што би се могло измерити бројем реченица. Док сам стајао испред њега, сетио сам се оног дечака из аутобуса који је са знатижељом посматрао тетовирани точак на руци непознатог човека.

Тада сам схватио колико су живот и сећања понекад чудесно повезани. Оно што нам се у једном тренутку учини као безначајан детаљ, годинама касније добије потпуно нови смисао.

Нисам тог дана добио аутограм који би променио живот, нити сам водио дуг разговор са музичком легендом. Добио сам прилику да затворим један круг који је почео много раније, у градском аутобусу, поред оца, тридесет година раније.

Зато кад год чујем „Смак“, не чујем само музику. Чујем и одјек једног детињства, једног случајног сусрета и једног сна који се, тихо и ненаметљиво, ипак остварио.