Румунија, наш сусед о коме тако мало знамо. Зато смо решили да то исправимо. А како другачије, него путовањем, обиласком и разговором с људима.

КРОЗ БАНАТСКУ РАВНИЦУ И ПОБРЂА

Пут нас је водио преко Панчева и Ковина према Белој Цркви. Ту, у некадашњем Weiskirchen-у, градићу што га основаше немачки колонисти, направили смо предах. Поред немачког духа, који је у великој мери избледео, осећа се и погдегде види делић руског живота између два рата. Лишени отаџбине, руски емигранти и одређене њихове установе нашли су овде привремени мир, док их следећи ратни вихор није прогутао или протерао још даље од никада прежаљене и ојађене домовине. На њих још сећају руска црква, споменици и приватни музеј једног неравнодушног потомка.

Као и сваки пригранични градић, и овај има своју помало необичну, особиту атмосферу. Ако ни због чега, оно зато што можете добити страну валуту земље чија је граница недалеко. (Мада у последње време све мање имамо могућности то да урадимо, јер белосветски банкари не мирују и евро се шири као куга.) Пошто смо се опскрбили намирницама и лејима (у обе наше источне сусетке новац је назван по лаву – премда је бугарски лав већ рикнуо док се писао текст), наставили смо према српско-румунској граници. Друм је с обе стране оивичен остацима некада непрекидног дрвореда дудова, који сада попут старачких зуба, окрзани, остарели и крњави, штрче у неправилном размаку. Док крајолик полако постаје валовит, тик иза последњих кућа села Калуђерова (и ресторана Крајина (наши добри, предузимљиви Крајишници стигли су и овде)) стоји истоимени гранични прелаз. Када смо дошли до рампе, граничар нас помало зачуђено погледа – очито је мало ко пролазио средином фебруара овуда. Између две границе, на ничијој земљи, стајао је некакав киоск-уџерица, реликт још Чаушескуовог режима. Како се касније испоставило, управо ту су се куповале вињете, неопходне ако возилом улазите у Румунију, а продавао их је један старац са цигаром у руци који је знао и српски.

Једна ствар која одмах пада у очи приликом уласка у Румунију јесу огромне парцеле обрадивог земљишта засејане истом културом, које данас обрађују којекакве корпорације, а биле су укрупњене још у време комунизма (исто је стање и у суседној Бугарској). За људски живот један дуг и не толико повезан процес, али заправо одлично осмишљен дуготрајан план како да се земља отме од народа и стави у руке глобалним моћницима. И код нас се сличне ствари дешавају, нарочито у Војводини, али и у Источној Србији, где је народ расељен, а земља распродата корпорацијама.

После скретања с одличног магистралног пута, настављамо према нашем одредишту, Саској Монтани, још једним вршњаком Чаушескуа, путем који подсећа на наше сеоске улице 90-их година. Кроз непуних пола сата стижемо у наше село, прешавши мост на реци Нери. Саска Монтана – некадашње рударско насеље, данас у великој мери запустело после затварања рудника.

САСКА МОНТАНА

Док смо тог поподнева шетали кроз село, немало нас је изненадио призор који се указао иза једне кривине. У даљини, на крају низа уобичајених сеоских кућица, видели смо неколико стамбених зграда, од којих су неке биле напуштене и изгледале као да су ― у најмању руку ― пребачене ту из удаљених делова Сибира. Од некадашњег насеља данас је остао само дух, који се у међувремену претворио у злодуха. Близина националног парка, реке Нере и других природних лепота привлаче туристе, који су данас претежни извор занимања и прихода житеља овог месташцета. Међутим, многи његови суграђани не живе овде, већ само издају смештај.Близина националног парка, реке Нере и других природних лепота привлаче туристе, који су данас претежни извор занимања и прихода житеља овог месташцета, премда многи не живе овде, већ само издају смештај.

Истог дана обишли смо и оближњи манастир Неру, саграђен 90-их година на брду изнад истоимене реке. Света обитељ је дом великог броја калуђерица (чак око стотину), опасана зидинама, с дрвеном црквом у румунском стилу у средини и продавницом, где се продаје њихових руку дело: брашно, сушено воће и поврће, сокови, чајеви, природна козметика, керамика и сл.

ПРИРОДНЕ ЛЕПОТЕ

Наредног дана рано ујутру упутили смо се пешице у сам национални парк „Клисура Нере – Беушница“. Прешли смо висећи мост на реци Нери и пошли пешачком стазом. Низак снег и иње су се пресијавали на јарком, зубатом сунцу док смо ишли пашњацима, ливадама и воћњацима уз реку. Затим се стаза почела уздизати. У једном тренутку постала је уска, делимично уклесана у стену, да би се у једном тренутку појавили и ниски тунели кроз стене.

Не зна се тачно ко је исклесао тунеле и када. По њиховом називу исклесали су их Римљани, али је могуће да су их пробили и Саси, рудари (и не само рудари) који су некада насељавали ове крајеве. Кроз низ тунела на крају смо изашли код Беговог моста, где је и граница националног парка. Ту се у сезони наплаћује улаз, но сада није било ни живе душе. Наставили смо колским путем кроз шуму, који је пратио реку Беушницу. Пут је имао благ успон, у сенци дрвећа и планина лед и снег се задржао, на сунцу се убрзо истопио. Успут је био и водопад Вајоага на самој реци. Прошли смо поред одмаралишта, рибњака (ту се пут сузио у стазу) и наставили даље уз реку. После неких пола сата стигли смо коначно до најлепшег призора овог парка ― Беговог ока, језерцета смарагдне боје и кристално чисте воде. Ту смо неко време уживали у лепоти призора (за уживање у погледу Руси имају један леп, посебан глагол ― любоваться). Затим смо наставили према водопаду Беушници. Натраг смо се вратили истим путем. Успут смо видели и неколико крава које су пасле по ливадама крај реке и времешну пастирицу која их је чувала.

ОРАВИЦА И АНИНА

Наредног јутра, упркос силном мразу, отишли смо до оближњег града Оравице, који се протеже по уској котлини између двају брда. Од некада градића веома занимљиве архитектуре, са својом месном господом, данас је остала само сенка. Прошетали смо се улицама, обишли гробље, све само онолико колико нам је студено јутро дозвољавало.

Након тога смо отишли до најстарије железничке станице у Румунији, одакле полази туристички воз пругом уског колосека и вози до града Анина. Направљена средином 19. века (ови крајеви су тада припадали Аустријској царевини), ова пруга је омогућавала Аустријанцима да превозе угаљ из рудника у Анини све до Дунава, где је пребациван на бродове и превожен узводно. По завршетку Првог рата овај део Баната припао је Румунији, па се тако и ова пруга нашла у њој. Пошто је 2006. рудник у Анини угашен, пруга је након неког времена добила другу намену ― туристичку.

У два-три вагона тог воза сем нас била је још само једна румунска породица и два кондуктера. С једним од кондуктера смо заподенули некакав разговор, понешто смо се разумели, причао је о стању у Румунији пре и после уласка у ЕУ, о томе како су некада ишли у Белу Цркву у набавку, о српској музици итд. Вагони су старински, са све пећима на угаљ унутар њих, који још више враћају кроз време. Сам пут је живописан и занимљив, посебно ако се вири кроз врата задњег вагона. Вожња траје нешто више од два сата.

Анина, некад важан рударски град, данас се лагано гаси, а становништво исељава. Дочекале су нас мање-више пусте улице (томе је допринело и хладно фебруарско време) и утисак некада живљег и уређенијег места. Негде око два-три сата времена између доласка и поласка воза натраг према Оравици искористили смо да се прошетамо по граду. Читав град смештен је на једној падини планине и у котлини испод ње. Занимљивости у граду нема превише, благо речено; наишли смо и на католичку цркву, што иначе није никаква реткост у Банату.

По повратку у Оравицу решили смо да обиђемо и један оближњи, недавно обновљен (или саграђен) манастир, који се угнездио у стрмом пазуху планине. Иако се снег и лед одавно већ био отопио свуда где је било имало сунца, овде га је било поприлично. Успут смо пролазили кроз банатска сеоца, с маленим уским двориштанцима, кућама с украшеним фасадама до улице и високим капијама које су углавном заклањале поглед према дворишту. У путу ка нашем селу свратили смо и у ресторан румунске кухиње. Храна слична нашој, порције велике, као код куће.

СРБИ У РУМУНИЈИ И ПОВРАТАК КУЋИ

Последњег дана нашег боравка у Румунији, на путу натраг, одлучисмо да посетимо српска села и манастире на обали Нере, близу границе са Србијом. Пре тога смо у околини Саске Монтане посетили водопад на реци Шушари и њен мали, али живописан кањон. Некада уређено излетиште, а данас се виде само трагови некадашњег омиљеног места за пикнике мештана, док је још село било живо, а рудник радио. Упркос томе, место вреди посетити.

Када смо обишли кањон Шушаре, запутили смо се ка селу Златица и истоименом манастиру. Према предању, овај манастир подигао је Свети Сава, као део споразума са угарским краљем Андрашом II о деловању Српске православне цркве на подручју тадашње Угарске. Успут смо прошли и поред манастира Кусић, који је основан у XIV веку, као метох манастира Студеница. Тренутно се обнавља и још није дејствујући. Протекли векови им нису били мили, али су се упркос разарањима, оба ова манастира одржала.

Манастир Златица смештен је у близи Нере, окружен шумарцима, између села Златице и Прњавора. Ушли смо у манастир, осмотрили имање, видели велики број животиња и живине, али, нажалост, нисмо могли ући у цркву, јер монах који ту живи није био у том тренутку у манастиру. У повратку смо свратили у продавницу у селу Златици и попричали с мештанином-продавцем. На српском са благим акцентом нам је причао како лети има доста народа, село је још живо, али и да млади све више не говоре српски, већ само румунски.

Срби, осим у неколико села на обали Нере, живе и на северној, румунској обали Дунава. Управо тамо живи и највећа српска заједница у Румунији данас, на простору од Базјаша па до Љупкове. Одлазимо за Србију са жељом и намером да неки наредни пут посетимо и те крајеве.

УТИСЦИ

Боравак у румунском делу Баната оставио је предивне утиске и навео нас да се још више удубимо у истраживање ове очаравајуће земље. Уверили смо се да она крије многе лепоте, у првом реду природне, али и сваке друге врсте. Једна од тих лепота су и њени људи.

Једна ствар у којој су Румуни показали да су и даље жив и велики народ јесте њихова обнова православног живота после деценија комунистичке диктатуре (сада, пак, за разлику од суседних Бугара). Што се материјалне стране тиче, обновљен је огроман број светиња које су биле срушене или запуштене после Другог светског рата. Изграђене су многи нови храмови и манастири. Монашки живот је поново букнуо, рекло би се као ни у једној православној земљи. Људи су се вратили вери, многима је она постала свакодневица и насушна потреба. То је нешто по чему бисмо се имали угледати на браћу нам Румуне.

Друга, не мање важна ствар којом се Румуни могу подичити јесте њихова природа, и нарочито ― шуме. Румуни су народ шумā. Чим се мало изађе из плодних банатских њива и зађе у побрђе, крајолик се приметно мења и свуда око вас се појављују непрегледне шуме. Читави Карпати покривени су њима. Рекао бих да у Румунима и даље преовлађује неко исконско, прародитељско страхопоштовање према природи и шумама, пре неголи научене, грађанерско-еколошке мудролије савременог доба.

Трећа ствар такође упада у очи врло брзо по уласку у Румунију. У поређењу с нашом земљом приметан је већи број стоке која се види по сеоским пашњацима и ливадама. То сведочи да је село још увек колико-толико живо, а људи нису потпуно прихватили „нову нормалност“ да је боље држати псе и мачке по станове, него домаће животиње на селу.

Све у свему, од сваког народа се нечему можемо научити, а Румуни никако нису изузетак.

На крају, посебно се захваљујемо Петру Богуновићу на фотографијама које су улепшале ову нашу причу.