Време као да је стало. Више није било као река која долази из тмине и у њу се враћа, него језеро у коме се тихо огледао живот.

Ерих Марија Ремарк

Има једна стара прича. Отац на самрти свом сину оставља два писма, која његов наследник треба да отвори, једно за тренутак када му буде било најтеже у животу а друго за тренутак када му буде било најлепше. У јако тешким тренуцима након очеве смрти, када се суочавао са бројним недаћама, син се сети тог очевог писма за тешке дане, пронађе га и отвори. У њему је угледао само једну реченицу: И то ће проћи. Након тога, пролазе године, болна времена су за њим, он је свој човек, чврсто стоји са обе ноге на земљи и сети се очевог писма за лепе дане. Проналази га и отвара га. И то ће проћи, стоји кратко у писму.

Звучи окрутно, зар не? Сасвим оправдано може се рећи да је време немилосрдно. Али то би онда значило да оно има неку своју недокучиву природу, неку варљиву ћуд, од чије милости све зависи. Истина је међутим страшнија него што смо у стању себи да признамо: време је равнодушно према нама. Оно неумитно пролази.

Да би се могло живети са том помисли, да бисмо могли уопште себи да приближимо нешто од чега у толикој мери зависимо а што показује да му је сасвим свеједно што смо уопште ту, дошли смо до спознаје којој скоро ниједна Еурека! није била равна. Суровост времена превазишли смо поделом времена на прошлост, садашњост и будућност. Ово тројство је постала основа начина на који меримо време, као и нашег односа према њему.

Прошлост, садашњост и будућност се међусобно прожимају, попут честица песка у пешчаном сату, с том разликом да је проток времена из будућности преко садашњости у прошлост код пешчаног сата јасно видљив. За људски род, будућност је непознаница која се стидљиво открива и нестаје, коју у целости не наслућујемо и чије делиће срећемо у садашњости. У том суженом делу нашег сата, односно времена које смо у стању да појмимо, она брже од трептаја ока постаје наша прошлост. И у том кретању одређене су наше судбине. И наше време.

Прошлост је заправо једина константа која нам припада, а која често располаже нама више него ми њом и надвија се над нама као сенка, испуњава наш простор као ехо нашег постојања или њиме доминира као одраз у огледалу. Али када тренутак постане део наше прошлости, он је заувек тамо. Од ње се не може живети, а у њој је најопасније живети. Пролазност времена је због тога непролазно питање људског рода. Свако поколење, као и сваки појединац у њему, настоји да изађе на крај са њом, да покуша себи да је објасни тако да обезбеди неки смисао себи, неку ма како крхку сламку спаса. Тражећи утеху од пролазности, човек неизбежно завршава у тачки из које је кренуо: у садашњости, у свести о протоку времена и тренутку када имамо мисао о томе, одлуку шта да учинимо и почетак кретања у том правцу. И ту нас наша будност не сме изневерити.

Данас, када живимо готово неупоредиво гледано кроз неке веће мерне јединице времена као што су век или миленијум, изузетно је снажно лично настојање и свеприсутно уверење да треба живети као да сутра не постоји. Прошлост је иза нас и никад се не може променити, а будућност несигуран ослонац, несамерљива и неухватљива у свим својим вероватним исходима. Стога треба живети овде и сада, једино нам то преостаје, само се томе може посветити. Звучи логично. Ако изузмемо да све што нам је претходило, у ланцу узрока и последица до овог тренутка у коме смо дошли у посед идеје о радикалном концепту времена, није настало следећи тај концепт. А он не представља израз  целокупности људског постојања, него га своди само на један, можда најмањи део наших живота: уживање.

У свему треба да постоји равнотежа, или бар настојање за остваривањем исте. Уживање нема право дејство без рада на неком циљу који је потребно остварити. Оно је награда за труд, одмор ратника, кратки предах пред наставак пловидбе у правцу неког смисла. Живети као да сутра не постоји не подразумева човека који се труди да оствари све своје могућности, да свом постојању да јединствени печат и да искористи своје време на најбољи начин. Суочавање са истинама нашег постојања, које су његов саставни део, пренебрегава се нечим тако неизоставним, слатким и увек недостајућим: ужитком. Тај један тренутак, који нестаје чим кренемо да размишљамо о њему, проглашава се за вечност, за врховну вредност, једино могућу, доступну и самерљиву. Он је надница за наш страх пред неизбежним. Али и тај страх је нажалост и сам неизбежан и од њега се не може побећи.

Наивни смо ако мислимо да ћемо филозофијом уживања ради уживања покорити време. Само ћемо се препустити узалудном бекству, не остављајући никаквог трага да смо некад били ту. Изневеравајући садашњост у њеној целини, ма колико крхкој, ради једног зрнца соли у океану времена, издајемо нашу пловидбу и себе саме.

Одолети овом искушењу представља највећи изазов нашег времена.

Тројство прошлости, садашњости и будућности изградило је све оно што видимо око нас и у нама самима. У њему морамо поново наћи ослонац нашег постојања и свега што желимо. Време којим располажемо је толико да себи не смемо допустити декаденцију његове испразне (зло)употребе.

Моћ садашњег тренутка заслужује боље.

Све што је потребно да урадимо јесте да одлучимо шта ћемо са временом које нам је дато.

Џ.Р.Р. Толкин