Времена никад нема у мери у којој то желимо.

Живот је окрутна расподела драгоценог времена, скопчана са неизвесностима, неретко и узалудна, али – неопходна. Понекад ми се чини да је скицирање свих својих хтења, нада и очекивања и њихово остваривање једна велика илузија, али одустајање од ње би свакако било страшније.

Када се продужи дан, а пролеће постане више од наде, тада се обично замислим над собом.

СТИХИЈА

Свака наша замисао о животу траје до првог сусрета са стварношћу, који нас даље опредељује на успех или неуспех, у добру или злу. Да ли се може посветити пажња сваком детаљу који је кључан за успех? Може ли се предвидети сваки могући исход онога што намеравамо да урадимо? Може нам се десити да и у победи будемо поражени, као и да нам пораз, који нас је потпуно исцрпео, донесе неку велику победу.

Могућности су бројне.

Питам се да ли је уопште вредно кротити непредвидиву ћуд живота или је лакше само препустити јој се.

Зашто започињати, увек ће бити недовршеног.

ПРОВАЛИЈА

Имам неку представу ко желим да будем. То је само скица особина које поседујем, вештина којима располажем, чиме се бавим и о чему мислим.

Када бих се томе озбиљно посветио, на прве резултате се не би дуго чекало. Али када размишљам о времену потребном за то, у мисли ми се усели чист ужас.

Данас би рекли да је то анксиозност. Истина је да је осећај врло сличан дављењу у клаустрофобичном простору.

Радим или премало или превише, и свашта и ништа конкретно. Гомилам књиге које не стижем да прочитам, филмове које, по свему судећи, нећу никад погледати, музику коју нећу стићи да преслушам. Интересовања су ми збијена као космос у шољицу кафе, од историје, економије, страних језика до музике, филма, спорта и путовања.

Времена никад нема у оној мери у којој ми треба. Слутим, са поразном извесношћу, да га никад неће ни бити.

И након тога, ако преживим обамрлост која неумитно следи такве и сличне помисли, тек онда успем нешто да урадим. А и то некако тешко, мучно и мало. У тој скромној победи не уживам дуго. Таман док плима тешких мисли не надође опет и у својој стихији не однесе оно једва саздано.

СТРАХ

Пред олупинама нада и очекивања, када беспомоћно гледам у остатке сопственог проживљеног, а нарочито непроживљеног, немилосрдна пролазност времена прихвата се као дата, као усуд којим се пресуђује свему и свима. Није то осећање чија ме спознаја заобилази, нити одсуствује из мојих мисли тако често.

Време је криво, дапаче, ко би други био.

Згодно ли је што га је тако мало, ако је то нека утеха. Јер што се трудити и победити, ако стихија носи све? Шта ће ми толика интересовања, хоћу ли се једном средити? Ко може све то пробати, а камоли нешто од тога постићи? Смејаће ми се сви, боље је одустати, шта ће ми све то. Чему све то?

Ето страха и његовог верног слуге.

Дело не мора бити уништено, да би нестало.

Довољно је да у очима ствараоца буде унижено.

СРЕТЕЊЕ

У олујном вихору, који разара све пред собом, спас није у јурцању, него у смирењу.

Време пролази и то је неминовно. Али не пролази само као елементарна непогода, са разарајућим последицама споља.

Проток времена ми осећамо, али га се и сећамо.

Нико није иста особа као кад се родио, проходао, кренуо у вртић, школу, факултет, када се први пут запослио. Мењамо се изнова и изнова, узимамо све више нових облика, вештина, знања. Праћено је све то бројним казнама, наградама, поразима, успесима, падовима и успонима. У целини људског века смештено је све што нам се десило, али и све особе које смо били. То је један бескрај различитих живота са сродним, али доста изразитим сопственицима. Да би се некад видело напред, мора се погледати унатраг.

Успех је што се толико тога ипак урадило, што се, ако не све, толико тога и остварило. Што се толико постојања догодило. И што су те све особе постојале и даље постоје, у нама.

Никад себе двапут у животу нећеш срести.

Али је свако присећање као замена за сусрет.

Можда и разочарење, али пре свега нада и усхићење.

Времену се ипак може дати и сопствени лик.

СМИРЕЊЕ

Желиш то нешто, небитно шта је заиста, важно је да је теби драго. Причаш о томе, прижељкујеш то, радиш на томе са мањим или већим успехом, али се бориш. Захтева време, али изнад свега, захтева тебе. То је свакако најважнији и кључни састојак свих наших подухвата.

Своја интересовања, наде и очекивања, мимо свих својих старих разлога, поделио сам са онима које волим и чији суд ценим. Биће ту прегршт осећања, од критичних до благонаклоних. Али у рату са собом не презам ни од чега. Верујем да се стихија ипак може савладати.

Важан ми је сваки корак, сваки подстицај, савет, покуда, грдња, све што покреће и изазива. Радим помало, гурам себе да то буде све више сваки дан.

Пратим савет који сам добио.

Поступам механички, али приступам метафизички.

Све особе које сам био и даље су у мени, као и оне које ће тек доћи и чекају да буду откривене.

Кренуо сам им у сусрет.

Што се одгађа, то се и не догађа.