Свака част нашој лектири! Кад смо млађи, жалимо се да нас смара, а након боравка у школским клупама, ако уопште и мислимо на њу, кудимо је што није боља, што је морала да има неко одређено дело које нам смета. А она упркос свему и даље одолева. Ипак, чини ми се да неке тајне крије и од себе саме, о чему сведочи нови издавачки подухват Удружења стрип аутора и обожавалаца стрипа Републике Српске „Девета димензија“ и Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске. Након приповедака Петра Кочића, пред читаоцима се прошле године, у новом издању „Стриповијетки“, кроз цртеж Предрага Иконића и Милана Младића, појавио стрип заснован на приповеткама – Алексе Шантића!
Да је чувени мостарски песник писао и приче, није нешто што је познато српској читалачкој публици, а за то је, поред наше лектире, „крив“ и сам Шантић. Својим песмама досегао је највише уметничке домете, уписавши се у историју пре свега као песник, док је иза њега као писца остало свега девет приповедака. Данас, када се спомене Шантић, људи се најчешће сете песама као што су “Емина” или “Што те нема”, које су свом изразу прилагодили различити музичари, као што су: Јадранка Стојаковић, Звонко Богдан, Химзо Половина, Џони Штулић, Mostar Sevdah Reunion, Диванхана, Божо Врећо и Един Карамазов и др. Њихово поновно откривање ових Шантићевих песама несумњиво сведочи о високим вредностима ових дела, али донекле и замагљује праву слику његовог живота и рада. Песник кога је његов савременик, књижевни критичар Јован Скерлић прогласио за „обновитеља српске родољубиве поезије“, поред лирског, има и високо изражен осећај родољубља и љубави према народном животу, што се види у песмама „Остајте овдје“ и „Претпразнично вече“. Све ово видљиво је и у његовим приповеткама, које у складу са временом, пред читаоце стижу у новом формату.
„Стриповијетке“ нам тако доносе пет прича из Шантићевог малог прозног опуса, у којима су основне теме живот људи на селу и у граду, борба добра и зла, част, поштење, лепота родне груде и наравно – љубав. Она је као мотив у његовим причама уско везана за родољубље, које представља један посебан идеал. Његови женски ликови су јуродиве Српкиње без премца, управо зато што поседују најлепше особине нашег народа: част, поштење, храброст, одлучност и брижност. Слично важи и за мушке ликове, који су у његовим делима на искушењу и морају да покажу храбро срце и да су на правој страни. Читајући ове приче, тешко је не приметити Шантићеву веру у наш народ и дивљење према њему, али и људима уопште, што су вредности којима данас прети потпуно истребљење. Шантић не прави разлику између сељака, трговаца и музичара, он верује у Бога, доброту и љубав међу људима. И не стиди се онога што јесте, што га понајвише и опредељује у његовој вери. И као такав, представља важан светионик у овим нашим временима, чије светло оставља трага у свим његовим делима.
„Био је необично један отмен човек. Иако сиромашан, иако болестан, он је долазио свако вече и ми смо свако вече говорили о поезији… Шантић је тада био већ остарео, али прав, висок, леп, поносит, природан, уљудан необично. Изгледао ми је као неки осиромашио бег, који није био продао очеву кућу. Ја сам био продао очеву кућу“, рекао је између осталог о њему Милош Црњански.
Песме осиромашеног бега из Мостара су савршен поклон за малу и велику децу свих узраста.
Као и његове „Стриповијетке“.