Живот данас не личи на онај од пре сто година.

За све што је живот некада подразумевао било је потребно издвојити велики труд и време. За топлоту у дому морао се обезбедити огрев, најчешће физичким напором. Храна се могла купити, али најчешће је морала да се узгаја. Неке данас мале дестинације прелазиле су се и по неколико дана, уз напор лишен сваке удобности, тако да се сваки пређени корак, пешке или другим превозним средствима морао јасно осетити, доживети и ценити. Као и уосталом, цео један, тако испуњен живот.

Данас ствари стоје сасвим другачије.

Велика већина ствари које имамо у животу обезбеђују се без великог труда са наше стране. То можда није још увек тако карактеристично за огрев, али јесте за основне животне намирнице, Притом, како је то тачно могуће, како је устројен и функционише овај ланац снабдевања често ни не размишљамо, осим ако нешто није у реду. Међутим, ако се не питамо одакле нам огрев или храна, то не значи да они падају са неба. Ако нови дан дочекујемо забринути да не проспемо јутарњу кафицу, ако не постављамо питање одакле нам ресурси за више него пристојан комфор, да ли смо у стању да га ценимо као дар и да га користимо на најбољи могући начин?

Услови за живот су се променили, али да ли се и сам живот променио?

У научно-фантастичном филму „Матрикс“ један од главних негативаца пореди људску расу са вирусом, који уништава све пред собом. Ова сурова слика стоји заједно са претерано идиличном представом коју човечанство има о себи и планети коју настањује. Са једне стране, услови за живот су мање сурови него што су раније били и напредак на том плану је јасан и видљив. Са друге стране, човечанство није искоренило болести, ратове, глад и зло.

Шта смо по том питању предузели?

Не бавимо се овде коментарима на друштвеним мрежама, ток-шоу емисијама са укључењима уживо, лутајућим репортерима, онлајн петицијама, референдумима, изборима на свим нивоима. Питање је шта смо ми лично предузели.

И тако смо доспели на клизав терен.

Услови за живот су се променили, али живот се није променио. И сада, и пре сто година, као и хиљадама година уназад, све што је било вредно у животу стиче се уз велики труд, рад, одрицања и жртву. Тако је одувек било и тако ће увек бити. Ову чињеницу живота ми пренебрегавамо, или упознајемо касније него што је то некада био случај. И за то је лако окривити данашњи комфор.

Захваљујући бољим условима живота, време и снагу коју смо некад користили за основне животне потребе данас можемо да искористимо у боље сврхе. Међутим, чињеница је да смо, уместо трошења ових вредних ресурса у неопходне сврхе, ми почели да их расипамо. Ми дакле, мање познајемо све односе, кретања, активности, патосе и одредишта које живот чине тако јединственим и посебним, а тиме га уједно и мање ценимо.

И ми то осећамо.

Отуда долази тај црни и саркастични хумор данашњице који у себи крије одређено самопрезрење. Ми смо дубоко свесни да се било која победа може остварити само ако победимо себе. Са друге стране, сам комфор је изговор којим лажемо себе у сопственој лењости и безверју. Не желимо да се жртвујемо за неки трајни подвиг, јер не верујемо у сврисходност жртве и успех у подвигу, а недостају нам да бисмо веровали у њих.

Потребно је сломити тај круг.

Као што је то случај са било чим што се у животу назива вредним, ни овај подвиг неће бити лак. Један наш дан испуњен је изазовима који нас не остављају равнодушним, искушењима која буде најбоље и најгоре у нама, преломним тренуцима услед којих смо на крају или на поновном почетку. Ма колико нам лош дан био, ма колико ствари кренуле по злу, све оне заједно не испуњавају цео један дан.

Данас, када нам је опсег пажње ограничен на, у најбољем случају, три минута, потребно је да их искористимо да будемо најбољи што можемо.

Само тако ће услови живота у којима уживамо имати смисла.

Неће нам успети увек, али у целости онога што се назива живот, сигурно ћемо успети да савладмо неко искушење бар једном.

А ако смо успели једном, значи да је успех могућ.

И да мора бити могућ.