Филмске ствараоце у Србији не бије глас да су нарочито ведри људи, ако је судећи по сопственим ауторским делима.

Чини се да се утркују ко ће представити мрачнију верзију друштва у коме живимо. Криминал, промискуитет, одсуство морала, насиље, суноврати појединца и породице и друге мрачне појаве су нарочито снажно присутне у нашим ТВ серијама и филмовима, као да су јуче откривене. А о третману догађаја ближе или даље прошлости, са недовољно дистанце, разраде историјских околности или просто доброг укуса, да и не говорим.

Тако набаждарен, одважио сам се да погледам филм „Усековање“ редитеља Синише Цветића и сценаристе Давида Јаковљевића. Породична драма смештена у време пандемије корона вируса имала је све неопходне састојке за још један од „оних“ филмова из циклуса „бес, очај, немоћ“, пуних горчине, тескобе и ужаса.

Очекујући апокалипсу, угледао сам нешто сасвим друго.

ОКУПЉАЊЕ

Млади Јован и његова породица окупљају се да прославе крсну славу Усековање Светог Јована Крститеља. Пратимо их од раних јутарњих до касних вечерњих сати, током припрема и обележавања крсне славе, када ће искрснути све њихове врлине и мане, изречено и прећутано, а на ова откривења неће бити имуни ни сами гости. Иако се дешава у време пандемије корона вируса, то није најважнија приповедна нит овог дела, али има своје место у овој породичној драми.

Његова згуснута структура, са врло мало сцена ван породичног стана, усредсређена на личне односе главних ликова у једном славском дану, публику и критику није оставила равнодушном. На филмском фестивалу у Сопоту филм је добио награду публике, а део глумачке екипе награђен је на фестивалу глумачких остварења играног филма „Филмски сусрети“ у Нишу, и то: Александра Балзамовић (за улогу Јованове мајке Миле), Павле Менсур (за улогу Јована) и Анита Огњановић (за улогу Ане). На филмском фестивалу у Сомбору проглашен је за најбољи филм у селекцији младих аутора, а Павле Менсур поново је освојио признање за своје глумачко умеће. Светску премијеру филм је имао на међународном филмском фестивалу у Москви, где је освојио награду за режију и награду публике.

Неочекивано за савремене домаће филмове, „Усековање“ је доступно за гледање потпуно бесплатно, на јутјуб каналу продуцентске куће „Кошутњак филм“.

ОТКРОВЕЊА

Дебитантски дугометражни филм Синише Цветића не крије да за узоре има америчке филмове о празничном окупљању породица које су “несрећне на свој начин”, с том разликом што се ова прича одвија на много ужем простору него што је то случај са холивудским стандардом. Тако смо добили једну драму античких промера, како по својој структури (јединство места, времена и радње), тако и по темама којима се бави (породица), без експлозивног расплета који је за њих обично карактеристичан (саблазан којој други домаћи филмови нису одолели).

Пре свега, ово је прича о међугенерацијском неразумевању и разликама, односу деце и родитеља, у сложеном друштву вечите транзиције, какво је наше. Њихове драме и дилеме делују познато, нису тешке за разумевање, а богами ни за осуду. Тешко је прескочити све библијске симболе који су уткани у филм, пре свега у главном јунаку чије име је веза са симболиком празника који он и његова породица обележавају, као и са откровењем истоименог јеванђелисте, којима се јасно сугерише апокалипса његовог живота. А и наших.

Савремени домаћи филм често не успева да добаци до свих сложености времена у коме живимо, држећи се неких општих места и без претераног ризика. Да ли је то лажно моралисање повлашћеног дела друштва, још један лелек о мрачним деведесетима и неизлечивом национализму због које прогрес никад неће доћи, иако није воз да дође одједном и за све путнике… Или су то теме које по агенди морају бити задовољене да филм снимљен новцем пореских обвезника обиђе све фестивале на којима ће попљувати друштво из којег је дошао и чијим парама је снимљен, да би се круг лепо затворио, ето тако спонтано… Списак се само наставља. Теми друштва као таквог, „Усековање“ приступа са друге стране, из угла једне породице и њених пријатеља, који у себи сажимају све карактеристике тог друштва.

Све оно што тишти међуљудске и породичне односе у нас, наше личне гордости,  предрасуде, карактерне девијације и патологије- све то је нашло место у овом филму. Притом, као ретко досад, аутори су постигли да све оне заиста имају своју тежину, вредносну и сваку другу. Звучи несувисло и сувишно, али овај филм је успео да неке друштвене појаве заиста звуче страшно, као што у својој суштини јесу. И увек ће бити.

Овакав херкуловски подвиг не би био могућ без озбиљног редитељског умећа, квалитета сценарија и вештине глумачке екипе, о којима најбоље сведоче и освојена признања у земљи и иностранству.

КОМЕ ПИСМА ПИШЕМО

Крајњи резултат није филм после кога ћемо једва устати ујутру, гушећи се у самопрезиру. Нити ће он подстаћи несувисле поделе у друштву, отварати једва залечене ране и изазивати шок као јефтини трик. Овај филм ће нас натерати да се замислимо над друштвом у коме живимо, пре свега кроз мале светове које насељавамо и волимо. Можда ћемо за њихове становнике након овог филма имати више разумевања и потрудити се да оно што у њима не ваља исправимо.

Биће нам боље кад будемо бољи.