„На многаја љета“ гласила је посвета у књизи коју сам пре пар година добио од колега за рођендан. Прелиставши напречац ову књижицу, са предговором и чак 2 поговора, нисам био сигуран шта да очекујем. Као да сам послушао посвету, баш тог лета, током једног топлог дана у доколици, угледао сам је на полици и помислио: могао бих сад да је прочитам, што да не. Уосталом, кратка је. И тако је почело моје познанство са делима Бранимира Шћепановића, захваљујући његовом најпознатијем роману „Уста пуна земље“.
Ово дело, објављено 1974. године, бави се једним случајним сусретом неколицине људи у Црној Гори, који покреће читав један ланац неочекиваних догађаја. Када је писан, Шћепановић је био уверен да неће бити штампан у више од 200 примерака, а ипак је те године за овај роман добио Октобарску награду града Београда. И ту се његов успех није зауставио. Књига је преведена на преко 30 језика, а највише издања имала је у Француској, Грчкој, Америци, Русији и Јапану. У антологији светске књижевности, коју је објавила Француска енциклопедија под насловом „Идеална библиотека“, нашао се и роман „Уста пуна земље“, раме уз раме са 700 књига из свих времена, међу којима су „Еп о Гилгамешу“, Хомерова дела и Библија. Издавач у Америци написао је да је то један од шест најбољих књига које је у животу прочитао, укључујући и Библију. Француски листови „Монд“ и „Фигаро“ назвали су роман ремек-делом, а грчка критика Моцартовом „Малом ноћном музиком“. По овом роману снимљено је десетак дипломских филмова у Француској, Италији и Пољској, а адаптиран је и у позоришну представу у Модерном позоришту у Лилу, у Француској. Својевремено је француски глумац Ален Делон био заинтересован да по овом делу сними филм, до чега нажалост није дошло. У новије време, за екранизацију овог романа у домаћој кинематографији био је заинтересован глумац и продуцент Сергеј Трифуновић.
Објављивање овог романа прошло је без икаквог скандала у читавом свету, али се зато један десио код куће. Наиме, 2007. године подгоричка новинска кућа „Вијести“, у едицији „Савремени црногорски роман“, укључила је и роман „Уста пуна земље“, заједно са делима Данила Киша, Борислава Пекића, Миодрага Булатовића и др. Дела Пекића и Шћепановића изабрана су за ову едицију према њиховом месту рођења, дакле у Црној Гори, док су се за дела Данила Киш одлучили зато што му је мајка црногорског порекла и зато што је писац неко време провео на Цетињу, где је завршио гимназију. Шћепановић је међу свим овим писцима у тренутку издавања едиције једини био жив и своје противљење решио је да посредством адвоката искаже на суду. „Не треба да објашњавам да сам ја српски писац чији роман “Уста пуна земље” припада српској књижевности, и да је тај роман, то треба нагласити у овим актуелним догађањима, написан на српском језику пошто постоје јаке и озбиљне намере да се у Црној Гори институционално српски језик преименује у црногорски језик“, рекао је тада Шћепановић.[1]
Оволико отимање за роман „Уста пуна земље“ не треба да чуди. Реч је о књижевном делу невероватне снаге, које се чита у даху, а у себи обухвата сва филозофска и метафизичка питања човековог постојања. Она се пред читаоцем одмотавају полако, као Аријаднино клупко, водећи га кроз све лавиринте онога што чини један људски живот – сећања, мисли и осећања, све запажено и неопажено – а који човек често ни сам довољно не познаје. Зашто? Јер је његова егзистенција испуњена пре свега парадоксима. Пролазност живота и његова крхкост скопчани су са човековим непознавањем пре свега себе самог, али и других људи око себе. Ова два неспоразума се међусобно прожимају и отимају један од другог, остављајући трајни печат на животима свих ликова у роману. Да ли је човек острво? Да ли је посао живота упознати себе? Колико пута се десило да створимо једну слику о себи, коју неки догађај у тренутку промени? А колико пута је једна ситница, поред свих великих ствари које су се десиле, један фантастично мали детаљ, био одлучујући тас на ваги, у односу између људи, у добру и у злу? Људска историја, поручује нам овај роман, то је историја неспоразума наше природе и природа које нас окружују. И наших нада да овога пута, када ми играмо главну улогу, то све неће бити баш тако. И то је та трагедија људског, које сви носимо у себи и са собом, кроз читав свет, од које је једино већа трагедија што постоје људи који тога уопште нису свесни.
Запањује да је све ово, а и много више, стало у једно књижевно дело, које у издању које сам добио на поклон нема више од 63 стране!
Овај роман прочитао сам досад два пута и вероватно ћу га после следећег читања опет разумети на нов начин.
На многаја љета!