Ходочашће између планина и мора

Лето је давно иза нас, а зима тек долази.

Док смо изложени несталним ћудима новембра, схватам да смо на пола јесени. Ваља нам пребродити штошта до новог пролећа. Кад је јесен у нама и око нас, гледам по околини, са мешавином стрепње и ишчекивања, замишљено, као да могу да видим обрисе зиме која тек треба да се појави. И тако у мислима обилазим пун круг, присетивши се једног необичног путовања.

Наше путовање продужили смо на југ, до Херцег Новог, где смо решили да уживамо у чарима лета. Недељу дана након посете Тврдошу, опет у недељу, провели смо у још једном часу из историје – у манастиру Савина, у Херцег Новом. Овај манастир има 3 цркве. На падини из које се улази у цео комплекс, налази се мала (из 1030. године) и велика (зидана од 1777. до 1799. године) црква, обе посвећене празнику Успења пресвете Борородице. На брежуљку изнад ове две налази се црква посвећена Светом Сави Српском, чије је темеље по предању освештао он сам, посветивши је светом Сави Освећеном. По овој цркви је цео манастир добио име Савина. У манастир је у XVIII веку из Русије донета Чудотворна икона Богородице Савинске, која је према предању извела два чуда. Прво чудо била је олуја коју је призвала да би се разбио напад Млечана и спречило уништење манастира, а друго је заустављање епидемије куге. У манастиру се такође чува рука преподобне Евгеније, односно царице Јелене, жене цара Душана, део прста Светог Апостола Томе и делови моштију три великомученика: Пантелејмона, Димитрија и Георгија. У малом музеју на падини код велике и мале цркве може се видети крст Светог Саве, док је фотографисање у музеју забрањено. У Савину су у XVII веку, након разарања манастира Тврдош, дошли одбегли монаси, носећи са собом бројне драгоцености, пре свега рукописне књиге, иконе, плаштаницу и др. Они су тада и обновили запуштену малу цркву. А у великој цркви је последњи пут, пред свој одлазак у Француску и атентат у Марсеју, боравио краљ Александар Карађорђевић, где се може видети и столица на којој је током црквене службе седео. За разлику од манастира Тврдош, манастир Савина свој мир појачавао је близином мора и мноштвом људи и туриста, окупљених након недељне служне око доње две цркве. За све ове године које летујем у Херцег Новом, било је то први пут да сам посетио овај манастир. Али ме је он ипак сачекао, достојанствен у свом стрпљењу.

Друго пандемијско лето, на путу до мора, застали смо недалеко од Требиња, у манастиру Тврдош, који је посвећен Успењу пресвете Богородице. Основа око које је изграђен представља црква из IV века н.е., чији се остаци могу видети и данас, у застакљеном поду. Манастир је у својој дугој историји неколико пута разаран и обнављан. Према предању, саградили су га источно-римски цар Константин и његова мајка Јелена, на месту на коме је апостол Павле проповедао Јеванђење уз пут према тадашњој римској провинцији Илирик (данашњој Далмацији). Затим је крајем XIII или почетком XIV века његов ктитор постао и српски краљ Милутин, који га је обновио. Манастир је опет страдао 1466. након турског заузимања Требиња, да би био темељно обновљен почетком XVI. века. Међутим, опет је пострадао 1694. године у борбама Млечана и Турака, када је цео манастир, заједно са црквом, дигнут у ваздух. Обновљен је опет у 20. веку а у току грађанског рата на просторима Босне и Херцеговине седиште епископа захумско-херцеговачког и приморског је пренесено из Мостара у овај манастир. У Тврдошу се између осталих чува део моштију (рука) преподобне Јелисавете, односно Јелене Анжујске, мајке Драгутина и Милутина Немањића, као и делови моштију Јоасафа Метоеритског, сина Симеона Синише, полубрата цара Душана, који је рођен у браку краља Стефана Дечанског и грчке принцезе Марије Палеолог. Пре пута сам чуо приче људи који су га посетили, па сам доста очекивања кренуо њему у сусрет. Иако је све у ишчекивању некако веће и јаче, он ми се указао још већим, иако није претерано велики. Тако много историје стало је на тако малом простору. Мир који обично прати манастире и цркве, додатно је подвукло недељно поподне, са малим бројем посетилаца под врелим сунцем.

Још једно свето место које смо одлучили да посетимо био је манастир Острог. На то путовање пошли смо два дана касније, рано изјутра. Зачудо, да ли због лета, или због узбуђења и радости од таквог подухвата, лако смо устали и дочекали прве зраке сунца. Искључивши се са пута око Боке, вијугавим друмовима успели смо да стигнемо до манастира Светог Василија Острошког. Овај светац рођен је као Стојан Јовановић, у Попову Пољу, у источној Херцеговини, где се и замонашио и добио име Василије. Путовао је на Свету Гору и у Русију, а у источнохерцеговачку митрополију, са седиштем у Никшићу, доспева за време Кандијског рата (1645-1669) између Млечана и Турака. Тамо је открио испосницу Светог Исаије, смештену у пећини планине Острог и ту је подигнута црква посвећена Часном крсту, на месту на коме је Свети Василије провео петнаест година у посту и молитви. Друга, саграђена нешто ниже од прве, посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице и у њој се налазе мошти овог светитеља. Ове две цркве заједно чине горњи манастир Острог, док се у оквиру доњег манастира налази Храм Свете Тројице, који је подигнут 1824. године. Између горњег и доњег манастира Острог подигнута је црква св. Станка, посвећена дечаку кога су убили Турци, одсекавши му најпре обе руке јер је пред њима говорио да је хришћанин.

Обичај је да се од доњег до горњег манастира иде пешке, мада се до њега може стићи и колима. Успон није био превелики, али опет ни безазлен. Иако није било подне, врућина је већ увелико почела. На том путу по каменим стазама било је људи који су ипли боси. Међу њима су нам пажњу привукли један дечак и претпостављамо његова мајка. Обувени, ишли смо заједно са њима, некад смо их остављали, али су нас они сустизали. Дечак је уредно ишао поред нас носећи своје сандале у руци, газећи по земљи и камену, грабећи даље. Не осврћући се на нас, ниједном речју, а ни погледом, није одавао да је приметио (а сигурно јесте!) да смо ми, заједно са другим пешацима, обувени. На једном месту, његова мајка га је чекала да је сустигне, а затим га је упитала: „Како си? Јеси ли добро?“. „А како могу бит’ добро?“, одговорио је готово стоички, без жала у гласу. И са тим одговором, наставили су успон. Обули су се када су стигли до капије горњег манастира, у који су ушли заједно са онима који су дошли пешке, у туристичким аутобусима или сопстевним колима.

Ово здање уз литицу Острога, по коме је добило име, одолева временима и дочекује посетиоца, који га посматра са дивљењем, несвестан да је и он сам тај који је посматран. Имали смо срећу да стигнемо око 10 часова испред горњег манастира, да станемо у ред да бисмо ушли у обе цркве, пре велике врућине. Сунце је у то време било иза планине, тако да је до поднева постојао природни хлад, а сунцобрани дуж стазе до манастира постали су након тога неопходни за чекање у реду. На изласку из манастира, угледали смо камену таблу на којој је укратко описан живот Светог Василија. Прочитавши да се замонашио у манастиру Тврдош, схватио сам да нас је овај тихи сведок векова, након Савине допратио и до Острога.

Из зидова ова три манастира исијава чиста, неукроћена историја, а толико људских судбина уплетено је у њихово постојање. Можда је од Тврдоша све почело, али векови су учинили да те везе, попут корена неког старог дрвета, буду невидљиве голим оком, а опет чврсте и постојане. И оне су уз велику веру и труд опстале до данашњих дана. Ако бих морао да кажем зашто волим историју, рекао бих да је то зато што она чува од заборава све те нити које постоје свуда око нас. Увек ме испуне неком топлином, говорећи ми где припадам и којим путем је потребно кренути. Никад не шкоди да се човек тога подсети, а нарочито у још једној пандемијској години која је за нама.

Последњи дани октобра доносе померање часовника уназад. То ме увек чини сетним. Дани пролазе лагано, као да цуре из времена. Празник Светог Димитрија, дан примирја (односно победе) у Првом светском рату и многе историјски важне датуме обележићемо у наредним месецима. А многи које још не знамо су пред нама. Слажући своје путописе, размишљам о времену и историји. О неким новим одредиштима.

Митров данак, хајдучки растанак, Ђурђев данак, хајдучки састанак.