Слика „Ta matete” (на тахићанском: пијаца) Пола Гогена настала је 1892. године и представља једно од његових најзначајнијих дела. Познатија и под називом „Данас нећемо ићи на пијацу“, на слици је представљено пет жена које разговарају док седе на пијаци и нуде – себе. Инспирисан приказима са гробница из старог Египта, Гоген је њихове фигуре осликао тако да су им тела приказана фронтално (спреда), а лица и ноге из профила, у дугачким хаљинама и крутим позама. Њихов приказ је у оштрој супротности са разлогом због кога су ту и чини се да је Гоген желео да овај призор са Тахитија опустошеног колонијализмом прилагоди „европском оку“. Ова необична слика нашла се на омоту плоче „Као какао“ групе „Леб и сол“, објављене 1987. године.

Након заокруживања десетогодишњег рада издавањем албума „Звучни зид“ 1986. године, на коме су се налазиле нумере урађене за филм, телевизију и позориште, албум „Као какао“ представљао је нешто ново у њиховом дотадашњем раду. Уместо инструменталних нумера по којима је група претежно била позната, овај албум донео је девет вокалних нумера, за које су музику и аранжмане урадили: Влатко Стефановски (гитара, мандолина), Гарабет Гаро Тавитијан (бубњеви), Бодан Арсовски (бас гитара), Кирил Кике Џајковски (клавијатуре) и Гоце Мицанов (саксофон), а као гост појавио се Ronnie Wathen који је свирао ирске гајде. Влатко је отпевао све песме изузев „Аутопут“ коју је први пут у каријеру отпевао Бодан, а пратеће вокала на албуму отпевала је Ана Костовска. Посебан изузетак представља песма „Femme fatale“, за коју је Влатко написао мелодију али се није усудио да уради текст, па га је добио на поклон од Арсена Дедића, док је соло деонице на овој песми, такође као поклон, отпевала Беби Дол. По Влатковим речима, никад дуже нису снимали албум, а студијска надградња потрајала је два и по месеца.

Ова плоча групе „Леб и сол“, донела је неколико нумера које су постале веома познате и прославиле ову групу. Пре свих ту је „Чувам ноћ од будних“, која је можда и најбоља песма са овог албума. Затим, ту су „Мамурни људи“ и „Скопље“, која је снимљена на македонском језику и за коју је видео спот радио филмски редитељ Столе Попов. Он ће касније режирати филм „Циганска магија“, за који ће Влатко Стефановски написати једну од својих најпознатијих песама – „Gypsy song“. Не треба заборавити ни песму „Као какао“, по којој је и назван албум, чији је текст рефрена инспирисан култним романом „Школице“ аргентинског писца Хулија Кортасара. Џони Штулић је ову песму сврстао у један од шест, како је он то назвао, највећих успеха бивших југословенских простора. Она говори о томе како ништа више није истинско, право, све је „као“, мутно као „какао“. Када се узме у обзир и слика на омоту, може се рећи и да је то основни мотив целог албума.

С обзиром на успех појединих песама код публике, овај албум групе „Леб и сол“ као да представља њихову својеврсну варијанту „Продавнице тајни“ од „Бајаге и инструктора“. У смислу да се на њему налазе можда најпознатије песме групе, које се и дан-данас слушају и да је то сигурно један од њихових комерцијално најуспешнијих албума. Што у овом случају не представља нешто лоше. „Истина је, међутим, да Леб и сол никада није продавао филозофију у својим песмама. Поруке ако их је било изражавали смо музиком. Израз „комерцијалан“ за мене има ружно значење, али немам грижу савести што смо овај пут забраздили у поп“, изјавио је Влатко у интервјуу за „Глас омладине“, априла 1987. године. Посебну пажњу су посветили продукцији, јер су хтели да своју музику омасове и сваку песму урадили су са максималном пажњом. И резултат није изостао.

Један мој друг из студентских дана својевремено ми је препоручио овај албум, коју је по сопственом признању волео да слуша након изласка у град. Испрва сам се изненадио колико песама знам, али сам га ипак преслушао. Неколико година касније, када сам га уз сву осталу музику понео на једно путовање по Србији, постао је званични soundtrack целог пута. Тако ми је остао као успомена на време када сам га први пут слушао и на то путовање. Што ми се редовно дешава са албумима које волим.

Спознаја да ништа више није оно право, да је све „као“, прожима цео албум, који пева о свеприсутној нелагоди, било да је узрокована љубављу, уласком у тридесете године или другим животним околностима. Она обично долази у мислима ноћу, када је човек чува од будних. Ескапизам коју ова мисао нужно производи оличен је у жељи за путовањима, за игром, за слободом, за нечим фаталним, а ништа није фаталније него нада. И чекање исте. Тако се уз звуке ирских гајди овај албум и завршава. Позивом на чекање.