Постоје теме о којима се може писати са релативном лакоћом. Не узимајући у обзир сам процес писања који никад није једноставан нити брз, неке теме се просто обрађују лакше, мисао долази брже, што наравно зависи од важности теме, њене предметне или моралне тежине и значаја који има за аутора. Ови чиниоци могу довести до својеврсне блокаде код ствараоца, невероватног притиска услед одговорности, занемелости пред сумњом да ће успети да одговори изазову пред собом. Али до свега тога може доћи из сасвим других разлога, са којима сам се суочио у својим размишљањима о документарном филму „Чекајући Хандкеа“ редитеља Горана Радовановића.
Када бих хтео да напишем поштен текст на ову тему, неминовно бих морао да прикупим грађу за једну обимну књигу или филм. Само тако се може започети објашњење за пријатељство аустријског писца Петера Хандкеа и наше земље. У таквом једном делу, поглавље о његовом боравку на Косову и Метохији заузимало би посебно место. О једном путовању у јужну српску покрајину, убрзо након једностраног проглашења независности које ју је коштало између осталог и пола имена, написао је есеј под насловом „Кукавице из Велике Хоче“[1]. Тако је ово насеље, које се први пут помиње у оснивачкој повељи Хиландара из 1198. године, као део поседа овог манастира, доспело на књижевне мапе света. Јединственим списатељским даром, којим се несумњиво потврђује као један од највећих писаца данашњице, Хандке је описао крах једног замишљеног, или боље рећи измишљеног мира и живот наших сународника у једној малој енклави, у трагедији 21. века којој су изложени због своје етничке и верске припадности. Нејасне цртице из телевизијских вести, које можда чујемо, а можда и не, у какофонији многих других, оживеле су као личне трагедије које имају име и презиме, и које су их увек имале. Несумњиво вредан додатак у прилог снази пријатељства Хандкеа и наше земље, овај есеј ипак припада Великој Хочи и са пуним правом она може Хандкеа сматрати само својим. Њихово пријатељство наставило се и у каснијим годинама, уз редовно друговање и све што уз пријатељство иде, иако није нужно. Уз своје време, житеље овог насеља Хандке је обрадовао поделивши са њима новчане награде које је добио уз књижевна признања „Хајнрих Хајне“ и „Хенрик Ибзен“. И како се пријатељи налазе и у радости и тузи, тако је Велика Хоча решила да подигне рељефну спомен плочу своме великом пријатељу, у част Нобелове награде за књижевност, коју је 2019. године добио као још једно признање за свој књижевни рад, о чему говори филм „Чекајући Хандкеа“. Наша прича о пријатељству са Хандкеом се тако неминовно претворила у мултимедијални пројекат, са једним књижевним и филмским делом које се међусобно преплићу и допуњују, а опет се могу посматрати и разумети појединачно. А то и даље није разлог да се текст тешко пробија из мојих мисли.
„Чекајући Хандкеа“, са својим јасним алузијама у наслову и сликовитим кадровима, сведочи о упорности трајања које се граничи са узалудним. Тамо где књижевност не може да допре, а где филм може додатно да осенчи и подвуче, открива се један микрокосмос као са прапочетака времена и простора, из неког давног изгубљеног доба, о коме смо слушали приче а и дан-данас не верујемо да је постојало. У тако устројеном свету, све као да обитава на граници са фантастичним, као у некој бајци о застрашујућем ужасу који потреса једно село, за које вам није јасно како уопште опстаје. У једном таквом селу, деца се уче вожњи аутомобилом крећући се само до његових крајњих, нама с ове стране невидљиих граница, којима је одвојено од остатка света. Пријем на мобилном телефону најбољи је код мале цркве у околини села, једне од десетине успомена на његову, скромно је рећи, славну прошлост. Лекар у селу прегрмео је одлазак у пензију на начин на који ћемо сви то ускоро имати прилике да учинимо у остатку света: нужношћу је условљен да ради мимо престанка свог радног века, пошто је једини на кога се мештани могу ослонити када је реч о здравственој нези. Овде су гробови оскрнављени не варваризмом, него вампиризмом, јер се и са мртвима мора разрачунати као са живима, и ту ни њихова последња почивалишта нису никаква препрека. Ове и друге приче из Велике Хоче обједињује једна песма, која као да је писана данас, иако је из ранијег доба, да повезује све слике из филма и епилог из стварности, као застрашујући cinéma vérité. Не видим никакву случајност у томе нити привредни криминал као разлог да се отме вино једном од учесника филма[2], оно исто вино којима је село уживало велику част као метох Хиландара у прошлости. Али ни то ето не спутава сасвим моја размишљања, иако се она са муком труде да све то разумеју.
Излажући себе огромним напорима, преиспутујући границе наше спознаје, посматрам Хандкеов есеј и Горанов филм као једну целину. Покушавам да разумем наш свет који обилује противречностима, у којима је сила једино право, у коме лаж путује у одећи отетој од истине, у коме се поносимо напретком нашег века у коме и даље пате сви од 7 до 107, и пре и после њих. И ако је то просто тако, и свет није фер и никад није ни био, какав онда може бити ако се то све и даље дешава? А какав ће постати ако ми о томе уопште ни не размишљамо, ако све то за нас не постоји и никад није ни постојало? Ако не видимо макро свет који је из себе оградио микрокосмос као што је Велика Хоча, а опет се у њему огледа, ако у тој великој пустињи нема душе, док се у овом малом месту сачувала душа, макар и она која пати, ако не видимо свепрожимање ова два спојена суда, шта смо ми онда у стању да видимо? И чиме ће тек бити испуњен наш поглед, ако нам уопште и остане вид?
Као глас вапијућег у пустињи, ту моје мисли стају.
А са њима и овај, надам се недовршен текст.
