Река Језава била је некада рукавац Велике Мораве, која се код Смедерева уливала у Дунав. Међутим, векови су учинили своје и она је прво преграђена и одвојена од Велике Мораве, да би потом била одвојена и од Дунава. Са тако испресецаним речним током, који је потом затрпан отпадом, ова река је практично престала да постоји, преселивши се у сећања оних који је још увек памте у њеном старом сјају. Њено име послужило је Младену Милосављевићу као наслов његовог романа, који је објавила издавачка кућа „Бедем књиге“, а у коме се стварност и фантастика увек срећу уз страх, језу и понегде ужас. Каква симболика! Али то је тек почетак.

Радња овог романа смештена је у село Ливат, које се некада налазило у околини Велике Плане, на простору који данас заузимају села Крњево, Трновче и Велико Орашје. Попут реке Језаве, ни овог села данас више нема, а писац их је својом стваралачком маштом померио да буду једно поред другог. То није једини уплив фантастике у ово књижевно дело, у коме су Ливат и Језава натприродна и складна целина, у којој се могу наћи добра бића и чудовишта из наших народних предања, све зачињено бројним народним веровањима, без којих би ово дело било незамисливо. Тако скројен микро космос нас на јединствен начин упознаје са животним раскршћима неколико генерација једне породице, њиховим искушењима, гресима, победама и поразима у различитим историјским епохама.

Са становишта фантастике, „Језава“ представља сјајан пример како се наша народна веровања, митолошка бића и предања могу оживети у књижевности, на начин на који је филм „Лептирица“ редитеља Ђорђа Кадијевића то урадио у седмој уметности. Потпуно супротно кретањима у данашњој индустрији забаве, чудовишта „Језаве“ нису emo или goth аристократе или несхваћени тинејџери, него отелотворење ужаса, грабљивци који се хране људским слабостима и порозностима њиховог карактера. Али они упркос томе нису несавладави и могу се поразити племенитошћу, срцем у јунака и свим људским врлинама које на њеним страницама показују своју праву вредност.

Због своје структуре, као књижевног дела у коме се упознајемо са ликовима из различитих временских периода, „Језава“ такође представља и изузетан пример како се пише један добар историјски роман. У њој нема интервенција накнадног тумачења историјских догађаја у складу са политичким актуелностима, односно прекрајања историје „уназад“ како би се садашњост угланцала или пак осудила. Овај роман верно представља различите периоде наше историје искључиво из угла људи који у њима живе, са свим бременом и мукама које они због њих носе и подносе. Намерно пропуштајући да подилази тренутној моди превредновања историјских периода, аутор више него успешно пажњу читаоца усмерава изван њих, у једном сасвим другом правцу.

Ниједно време није идеално и човек у њима никада није исти. Ако постоји једна заједничка нит, која се протеже од памтивека до данас, то је да људски живот није лак, како због околности мимо човекове моћи, тако и оних услед његове природе, дела и нечињења. „Језава“ нас подсећа на библијске приче о Каину и Авељу или о праведном Јову, она нам показује зашто волимо митове о Хераклу, бајке као што су Немушти језик или песме о Марку Краљевићу. У овим као и многим другим делима људског  стваралаштва преовладава човек, са свим оним што га чини несавршеним, али и са способностима да, упркост томе, буде блистав и изузетан. Оваква дела нам показују да људска историја није само наслеђе греха, било предака или потомака.

„Син неће носити безакоња очина нити ће отац носити безакоња синовљега; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова“, стоји на једном месту у Светом писму. Роман „Језава“ покушaва да пружи одговор на питање да ли је то заиста тако. И у којој мери нам живот то отежава.

Коначну пресуду пружићемо сви ми – читаоци.