Десном руком отворио је себи најближу кутију. Пре њеног садржаја, речи му појурише у сусрет.

То сам мислила у кухињу, ако се слажеш, рекла је.

Чуо је те речи, трен пре него што их је поновио у мислима. А као да је било обрнуто.

Слегнуо је раменима.

У кутији су се налазиле шољице за кафу, са одговарајућим тацнама, положене на страну. Нехајно их је погледао, а затим затворио кутију, померивши је благо у страну. Зазвецкале су, као да се слажу.

На другу страну, појавише се опет речи.

Дневна соба је била покорена кутијама. Предао се.

Своје померање према другом зиду шољице и тањирићи поздравише звечећим овацијама.

Биће нам леп наш стан.

Овога пута није била уобразиља. У мислима је унео тачку на ове речи, пре њиховог конца у слуху. Али само зато што их је у последње време често чуо.

Кратко је климнуо главом.

Кренуо је ка наредној кутији.

То сам мислила…

Руке су чекале крај тих речи.

… мислим да то треба да дамо некоме.

У преклопљеној кутији назирала се одећа. Боје на њој су виделе пуно светлости, али нису још потпуно ишчезле тражећи је. Неупослене дланове спустио је поред кутије, упосливши их да нађу алат овог дана.

Ако се слажеш.

Самолепљиву траку брзо је пресекао маказама, а потом је залепио за кутију. Шољице и тацне немо су посматрали њену судбину.

Уздахнуо је.

Још мало па смо завршили.

Њене речи. Његово нестрпљење није прошло неопажено.

Потрајаће.

Глас му је дошао однекуд издалека, а затим му се вратио у грло.

Налазио се у граду од картона. Престоници његовог живота.

Остало је још мало сокака које је сматрао својима. Њих ће однети на неко друго место. Нестаће и он.

Биће нам лепо, знаш.

Није више знао.

Очи су се залепиле за неку тачку на поду, а поглед се изгубио. Мисли су отицале некуд.

Где су маказе?

Није се померио. Извлачење самолепљиве траке пуче као гром.

Шољице и тацне нису више биле саме поред кауча. На супротној страни код ормана скупљало се друштво које је одлазило. У запечаћеним папирним вагонима тискале су се мајице, панталоне, блузе. Пар јакни их је покривало, чекајући на полазак.

Јеси ли добро?

Поглед му се изненада стропоштао у очињи вид.

Протегао је благо очи, као да их одмрзава. Опет је уздахнуо.

Из грла допре нешто што је требало да личи на потврдни слог.

Не морамо ово данас.

Данас је већ при крају.

Знаш на шта мислим.

Усправио се и бацио поглед према преосталом пучанству.

Градоначелник је остао без престонице.

Приближавао му се сопствени глас. Путовао је возом из даљине, све ближе и ближе.

Лепо смо се опослили.

Гушио се.

Је л све у реду?

Чучнуо је, а затим клекнуо између кутија.

Не морамо ово сад.

Ниси то рекла.

Вратио му се глас. Као гром.

Чекала је да се тло смири.

Знаш шта сам мислила.

Биће нам лепо. Знам. Само то сад…

Престоница је пала. Краљевство је нестало.

Ја сам крива. Пожурили смо, а…

Ти си пожурила.

Гром је ударио опет на исто место.

Добро, нема везе, сад си…

Шта сам?

Олујни облаци сусретоше њену тишину.

Иза ње угледа слику.

Испратила је његов поглед некуд иза себе.

Устао је.

На полици, као да нагледа распоред, стајала је њена слика.

Знам да ти недостаје.

Као машиновођа, бацио је поглед на композиције које су се гледале да се више никад не сретну.

Узела га је за руку.

Нисмо морали ово данас. Стварно. Само сам мислила… Хтела сам да ти помогнем.

Оборио је поглед. Композиције као да су биле мало даље.

Мало да ти скренем мисли. Да узмемо неке ствари од твоје маме, да имамо код нас…

Глас му се млео у грлу. Могао је да чује како пуцкета.

Пошао је ка слици.

Њена рука га држећи пусти да јој приђе.

Да види какав смо џумбус направили, ко зна шта би нам рекла. А тек код нас кући…

И њу ћемо понети. Да не буде ту сама.

Нешто топло кану му на руку у њеној руци.

Обгрлила га је, затворивши му десну руку уз бок.

У левој је држао мајчину слику.