Све више почињем да верујем да се књиге не налазе, већ да оне саме откривају своје читаоце. То се може догодити одмах, на њиховом првом сусрету, а може се десити и да тренутак када се препознају наступи и доста касније. Али у предумишљај писане речи почињете да верујете када из прошлости, са руба заборава једно књижевно дело стигне до вас и готово одмах испуни ваше време и мисли у толикој мери, да ухватите себе како га проучавате као да спремате испит на Филолошком факултету. Једно од таквих дела представља и роман Вељка Милићевића „Беспуће“, коме је млада издавачка кућа „Суматра“ у ово (пост)пандемијско доба омогућила да открије своје нове читаоце.

Вељко Милићевић рођен је 1886. године у селу Чаглићу, у Славонији, где су његов отац Милан и мајка Ружица (Роза Рудолф) радили као учитељи. Основну школу је започео у свом родном селу, али ју је завршио у селу Доњи Лапац у Лици. Гимназију је почео у Госпићу, наставио у Загребу, одакле је и искључен због рада у социјалистичком листу „Наша снага“, да би на крају матурирао у Првој гимназији у Београду. Студије права почео је у Женеви, али потом прелази на француски језик и књижевност и школовање наставља у Лондону и Паризу, да би у Тулузу поново започео студије права. После студија радио је као новинар у неколико листова. За време Првог балканског рата био је добровољац у одреду сердара Јанка Вукотића, узима црногорско држављанство и постаје секретар Министарства иностраних дела. У Првом светском рату напредовао је до министра просвете и црквених послова црногорске владе у изгнанству, коју напушта због њеног противљења Крфској декларацији. По повратку у земљу, безуспешно тражи посао у Загребу и Бјеловару, а потом прелази у Београд, где се враћа новинарском позиву. Најдуже се задржао у листу „Политика“, у коме је радио од 1923. све до смрти 1929. године.

Као дечак писао је песме, у младости и зрелости књижевне критике и новинске текстове, бавио се и превођењем, али ће свој таленат најбоље исказати у прози. „Вељко Милићевић најјачи је таленат од свих писаца који су дошли у причи после Станковића, Ћипика и Кочића“, рекао је за њега Јован Дучић. „Беспуће“ је први пут објављено 1906. године у тада угледном „Српском књижевном гласнику“ и то у наставцима, а свој коначни облик добија 1912. као посебно издање самог аутора, са једним новим поглављем. Првобитно се сматрало да је у питању приповетка, али су се каснији књижевни критичари и проучаваоци његовог стваралаштва сложили да је у питању роман. И најбоље дело које је објавио.

Историјски посматрано, можемо гледати на ово дело као на важно сведочанство о животу нашег народа на просторима некадашње Аустро-Угарске, у постфеудалном друштву различитих култура и вероисповести. Ослонац у виду традиције (и хришћанства) није више једини за ново грађанско друштво у развоју, али то је још увек време када старо и ново постоје заједно. Живот на селу захтева велика одрицања и напоре, а са друге стране, у градовима који се тек развијају дошљаци су, као и староседеоци, сами у ономе што им се чини као непрегледно мноштво. У таквом свету појављује се један нов човек, односно један нови књижевни јунак – Гавре Ђаковић, студент који се из Загреба враћа у завичај, у мало село поред Уне.

И на том путу, односно његовом животном путу, душу походе, опседају, готово наизменично, и немир и равнодушност, које он покушава да одгонетне. Вихор, колоплет, свега проживљеног и што проживљава, мисли и осећања и суд о свему томе представљају копрену кроз коју свет допире до њега и он посматра свет. То је у правом смислу те речи – његов свет. И све у њему, односно око њега, има своју улогу: као одраз, као слика нечега што обитава у свести главног јунака, као лоше предосећање, опомена, ружан сан, нешто што изазива топлину. У том свету, искрсавају сва она питања која човек себи неумитно поставља, ма у ком добу живео, а уједно их видимо у тежини времена, епохе и оног личног, у коме Гавре Ђаковић живи. И одговоре на та питања он тражи и у граду и у завичају, али она су старија од њих. Стара су колико и људи. И вечна. Ко сам ја? Куда то дођавола идем?

А, то је једна од таквих књига, помислићете. Да, управо то, један добар подсетник шта све заиста може књижевност. Нарочито наша. Како главни јунак види себе и све око себе приказано је на начин који је био нов у тадашњој књижевности, али га то истовремено чини толико савременим, као да говори о животу данас. Ретке су књиге које успевају да дочарају унутрашњи живот главног јунака и дух времена у коме живи на овакав начин. И то на једва стотинак страна!

У време у коме се књижевност провлачи кроз сито истраживања тржишта како би се добио један стандардизован производ готово поспрдно назван књига – „Беспуће“ је атак на сва чула. Сва срећа да још постоје издавачи који су у стању да нам скрену пажњу на једно овакво дело. Оно нас враћа на човека који је постојао пре нас, тог блиског нам странца, који осећа и тескобу и незаинтересованост за себе и све око себе. И скреће нам пажњу на оног човека до кога смо стигли, сада и овде. Многи писци би несумњиво пошли од бројних историјских чињеница, темељно проучавајући све детаље из живота људи тога доба, како би их што верније и у што већем броју изнели пред своје читаоце. Међутим, све што нам је потребно да знамо о овом свету је оно што зна Гавре Ђаковић.

У нама су бројна питања, понешто од одговора и велика непознаница.