Друг Иван Александров је првоборац наше блуз сцене, свестрани љубитељ музике и велики лаф. Његов брод је укотвљен у Мемфису, али је њиме пловио по разним музичким водама. Сведок је и учесник бројних домаћих музичких догађаја, док је за Гугл потпуна мистерија. Учинио нам је велику част и пристао је да за нашу газету подели само делић свог богатог искуства. 

Јесен 1976 године. Завршавам осми разред основне школе. У том узрасту не знаш баш много о блузу, року или соулу. Као и обично, поподне сам свратио код мог доброг школског друга да поново пет-шест пута одслушамо једину плочу коју је имао а коју му је поклонио старији брат. Тога дана његов брат, гитариста и дискофил, позвао нас је у своју собу да се похвали новим плочама које је управо набавио. Међу њима и албум Мади Вотерса који је већ био на грамофону. Зурим у диск који се полако окретао. Чујем али покушавам и да видим и додирнем звук гитаре који као да је долазио из другог света. После смо кроз разговор претрпан мојим запиткивањем сазнали да Мади Вотерс за недељу дана свира на Београдском Newport Jazz Festiva-u. Одлука је пала. Наведеног дана у Дому синдиката седео сам са другаром у другом реду лево и ту се доживотно и неизлечиво заразио блузом.

Не знајући ништа о том музичком правцу, закључили смо да је то рокенрол. Једна ствар брзо па следећа споро. Али има ту неког врага који лебди у ваздуху. Састав оркестра набубали смо за 5: клавир, усна хармоника, две ритам гитаре, бас гитара, бубњеви и Мади Вотерс са громким гласом и Фендер гитаром и појачалом.

Утопио сам се у масу која је пљескала у ритму, спонтано аплаудирао када и остали,и осетио да припадам негде. Неки из публике који су разумели неразумљиви црначки енглески, узвикивали су и одговарали на поједине стихове песама. Много непознаница за мене. Двојица гитариста, оба померају прсте и дланове, ја безуспешно покушавам да их чујем. Када би стали а остали музичари и настављали са свирком нисам чуо али сам осетио да се нешто битно променило. Питао сам се зашто се те гитаре не чују јасно и гласно као Мадијева? Довољна је једна за пратњу. Она двојица се на бини љуљају у ритму, врте главом у трансу а једва се чују. Много касније сам научио и схватио о чему се ради. Озвучена усна хармоника је била је за мене прави спектакл. Малени инструмент на коме ми је тата свирао успаванке претворио се у аждају. Парну локомотиву која, брекће, звижди, пева као славуј и тугује попут гусала. Јежим се, седиште ми измиче, ово вреди доживети. А Мади седи уз ивицу бине, са металном цевком на прсту клизи по жицама гитаре, која цвили. Некад реско, некад високо, често опоро, као циганска виолина. Да ли јако притиска жицу или благо клизи по њој? Хиљаду питања уз усхићење, па опуштање и препуштање музици. Покушавам да се приберем и склопим слику… Јалов посао. Уживај. Мисли су ми биле раштркане али се добро сећам питања мог друга Бобана: „Је ли ово нека врста рок ен рола?“. „Шта знам Боки, вероватно.” Свирао је између сат – сат и по. Ако се добро сећам тада се зграда Дома синдиката затварала у 22 часа и цепидлакама је требало   одобрење комитета да се продужи за бис. Не сећам се ко је следећи наступао али ко год био наше усхићење је спласнуло и седели смо слушајући неку нама безвезну какофонију без смисла са нешто ритма.

Те године сам добио прву гитару купљену у продавници Музичке накладе на Теразијама. Био је један старији продавац мултиинструменталиста, који би када га замолиш да ти одабере заиста поштено пробао све примерке и давао муштерији најбољи. Одлична за почетнике, врло гласна, са удобним вратом. Савршено је тонирала. Прве часове гитаре давао ми је наравно брат мог друга. Трајала је десетак година док јој се није одлепила кобилица, блокирале чивије, прагови се излизали. Потом сам купио квалитетнију, а стару сам дао другару да се игра мајстора. Ко зна где је након тога завршила, што себи нећу никад опростити. Ипак је била одличан примерак шпер гитара.[1]

Жао ми је што нисам мало старији. Само тако бих растао уз музику коју волим и слушам. Био бих савременик почетака младих Јардбрдса, Крима, Хендрикса, Битлса и проживео доба хипи покрета па наставио да пратим и друге жанрове. Џез рок, фјужн, симфо, кантри. Само нек је у бенду добар гитариста. Слушао сам све то без предрасуда. Залетао се и у староградску, и у народну музику, реге, хард рок…Све у жељи да боље овладам свирањем гитаре и покушам да помало од свега упасујем у блуз.

У задње време слушам фанк и соул. Сјајну музику ’70-тих коју сам некада као заклети блузер презирао. И то на старом квалитетном транзистору „Филипс“. Намерно. Баш тај тон, мало искварен. Због шмека, ако хоћеш да ти признам. Стрпљиво чекам да пусте неки блуз па да то зазвучи како је Бог заповедио. Hi-fi волим али ми више није пресудан. Имам неку стару солидну „музикицу“ којој се нема шта замерити осим годишта. Као да је то много битно.

Музика је лепа и када се слуша на дедином радио Космају.

[1] Ш класа. Код јефтиних гитара се задња страна прави од шпер плоче. Некад и предња код „играчкастих“. (прим. аут.)