Друг из средње школе и ја пратимо домаћи филм од како се знамо, а свако за себе верујем и пре тога.

Под нашом лупом су најаве и вести, рекламе, интервјуи, рецензије и анализе догађаја из домаће кинематографије, а филмови се под обавезно гледају у биоскопу, осим ако околности не доведу до изузећа. Поред самог филма, најзанимљивији део су нам биле наше анализе шта све то спаја и раздваја наш филм од светске кинематографије, оличене у холивудској продукцији.

На овом размеђу налази се и нови филм “Видеотека”, младог редитеља и сценаристе Луке Бурсаћа.

У ТАМИ ВИДЕО КЛУБА

Ако би се погледала само најава, односно реклама за филм, верујем да нико не би могао ни да наслути о чему се ради, осим да изгледа потпуно померено и дивље. Синопсис је уклонио све недоумице у том погледу, али је филм успео да сачува ипак доста тајни за своје гледаоце.

Пљачка поште креће наопако и млади лопов, бежећи од полиције, случајно проналази напуштену видеотеку. Полиција је свуда унаоколо, па је приморан да чека погодан тренутак за бекство. Да би прекратио време, одлучује се да искористи ситуацију у којој се нашао и погледа неке од филмова на касети, који се пред њим, а и гледаоцима, одмотавају као три засебне приче.

“Видеотека” је првобитно замишљена као омнибус филм, са различим редитељем за сваку од три приче из видео-клуба. Од тога се на крају одустало, а цео филм је режирао Бурсаћ, који је такође преузео улогу сценаристе, али и продуцента. Снимање филма својим средствима подржали су Филмски центар Србије, “Телеком Србије” и домаћи стриминг сервис “Аполон”, а своју премијеру имао је на недавно завршеном ФЕСТ-у.

ОМАЖ ЈЕДНОМ ВРЕМЕНУ

Инспирисан делима Дејвида Кроненберга, Џона Карпентера, Дејвида Линча и других, видео клуб као покретач радње представља личну посвету времену када су филмови ових редитеља настали и како их је публика проналазила. Поред хорора и трилера ових редитеља, који су у стању и дан-данас да узбуркају умове и снове својих гледалаца, ту су и они који су својим иступима исувише насилни и узнемиријући, па су чак и забрањени. За један од њих је музику управо радио Херман Коп, који је такође аутор сјајне оригиналне музике за овај филм.

У продукцијском смислу, „Видеотеци“ се не може ништа замерити. Фотографија и монтажа домаћих зналаца су достигле стандарде западних продукција. По својој теми, као и структури, филм подсећа на епизоде „Зоне сумрака“, „Позоришта Реја Бредберија“ или „Црног огледала“. Овоме доприноси и добра глума искусних асева и младе гарде, који се лепо допуњују и употпуњују све три приче. Иако су сасвим различите, оне су ипак на посебан начин повезане, али тако да то није очигледно, што заслужује похвале.

Ипак, „Видеотека“ није без мана. Сам почетак не доноси неко нарочито изненађење и чини се да филм заправо почиње од тренутка улакса прве касете у видео-рекордер. Оригинална музика за филм је допуњена музиком различитих извођача, које су углавном искоришћене како треба, осим на једном изразито драмски важном месту у филму, где мислим да је могло боље. Све приче са солидним успехом користе приповедачки простор који им је дат, при чему ми се чини да је друга по реду можда и најбоље изведена. Ипак, тек са трећом причом, као и самим крајем, успешно су заокружени сви најважнији мотиви овог филма.

НА РАЗМЕЂУ

Када сам био средњошколац, много сам жалио што домаћи филм каска за холивудским, у погледу техничких стандарда, али пре свега жанрова. Постојале су приче које су само тамо успевале, а сви покушаји домаће кинематографије да то понове обично су пролазили не баш славно и завршавали као неуспеле имитације.

Данас, када домаћа кинематографија више не каска за недостижним стандардима, „Видеотека“ ипак успева да се издвоји. Пре свега зато што није пука копија сличних филмова, упркос бројним утицајима. Основни мотиви и порука филма су јасни, не оптерећују причу, већ су део ње и користе глумце као карактере, а не носиоце реплика. И најважније, у питању је филм за ширу публику, овде и сада.

На размеђу пуке копије и ослонца у завештању домаће кинематографије, учињен је корак у правом смеру.

Не без мана, али ово је редитељев тек други филм.

Искушења су најбољи учитељи.